Мој месече, ево пада вече, а где си ти?

Нека бар нешто има моје, да је теши, да је брани, да је чува.

Погледом ме милујеш као да ме додирујеш.

Толико дугих година узимања, давања, остајем последњи и први.

Све је већи жар, све је већи плам...

Гори ватра.....

Једне просте војвођанске зиме, на салашу пријатеља мог....

Онда смо изашли на двориште, ја и Кристина. Шкрипао је снег под ногама.

Ти иди својим путем а ја ћу остати сам.

У мени има разочарења, мало горчине и пуно сете.

Јер ја се исто смејем и плачем и имам добре и лоше стране.

Пролази дан, пролази ноћ, пролазе године. Што зарадим, све потрошим, не могу без тебе.

А онда се јутро разлило по нама и све се у мени прекинуло, стало.

Ти као и све друге сањаш вечно принца свога.

Изгледаш ми као луткица из Трста, опеглана ноћу, опеглана дању.

Колико је прозора ту, милион их гледа у ноћ.

Јурим по преријама, скитам по планинама, тражим по сјајним звездама.

У мој је сан као у свој ушла дом.

Због ње се дан претворио у ноћ

и песме све полуделе због ње,

као кише пролећне.

Твоја радост, моја туга, ти си светло, ја сам тама.

Пошли су на пут скитница и дама, овај трн и ова ружа.

Родило се у далекој земљи једно мало срце као цвет.

Под овим небом које са мном плаче гледам за тобом и бољем се надам.

Јутро, златна обала, бели странци,

ране испод окова, звече ланци.

Плави трамвај вози свој први круг.

Код нас је тишина, ниједан глас.

Само бије киша и куца сат.

Куд плове успомене, никад нећу сазнати.

Ја чекам фину ноћну паучину.

Ја познам кораке, рипа, рапа, рап,

кад чујем ципеле, цинге, цанге, цанг.

Одлазиш, долазиш,

као да не видиш.

Љубав јача од вина прати нас као судбина, као најлепша чаролија.

Поздравља ме песмом мој родни крај, греје ме као некад њен загрљај.

Хеј сузо, хеј сузо, хеј друже мој.