У једну ноћ стално се враћам и опет чујем звук клавира.

Продао бих звезде за твоје пољупце.

Као камен стојим ја.

Хтела си најбоље, догодило се најгоре.

Док плакао сам ја, тад смејала се ти си.

После луде, ветровите ноћи,

плавило се небо у априлу,

а ја скупљао као најлепше цвеће

твоје косе расуте по крилу.

Чим се њеног лика сетим ја полетим!

Дуне ветар са јужне стране и донесе рођендане.

Као писмо под јастук њен, свилен и мек.

Зелена си река била.

Ја сам одвећ вук, ти одвећ овчица, стара прича.

Авлија, и стара зарђала капија,

у моме сну зашкрпи.

Твоја ме суза проналази.

По небу мили златни пуж.

Најлепше су од свих које знам твоје очи, плаве као лан,

кад их гледам, мила, не знам тад да ли је ноћ или сунчан дан.

Чини ти се грми, чини ти се сева,

изгоре планета, биће пропаст света.

Шаљем ти љубав као птице од папира.

Животе мој, подари ми глас,

песмама да загрлим вас.

Питаш ме како то у јесен миришем на пролеће.

Одлазе, па се враћају

нестварне слике чудних боја.

Све нестају, али једна остаће,

а та је једна само твоја.

Кад речи стану по казни у кут (ћошак)

и кад тишина победи немир.