Цакли се месец као медаљон.

Све има своје, и ватра и лед.

Све има своје, врлина и грех,

туге постоје да би призвале смех.

Одлази циркус из нашег малог града, широким друмом што излази на мост.

Рођени сам морепловац, као Магелан.

Туга моја без краја и дна.

Некад не знам да ли сањам, некад не знам да ли је стварност.

За ким звоне даире и балалајке.

Писала ми после да памти.

Месец просипа бокал фосфора.

А црну ниси штедела, али без ње би бела избледела.

Срце је моје напукло као кора старог багрема.

Желео је коње вране, по ливади разигране,

сат са златним ланцем и салаше.

Желео је њиве плодне, винограде благородне.

А Месец појма нема, матора лола дрема, јутрос је лумповао по Кини.

Само је ветар сретан, врти се као балетан.

Цури од јутрос, од четири-пет,

решило небо да потопи свет.

Време се вуче као теретни воз.

Волео сам је тако лако, а тако сам тешко то знао да покажем.

Пут се одмотава као дуги сиви шал.

Сви твоји вршњаци су одлични ђаци, а једино ти си на дну.

Све мање летим, све више падам.

Зуји и прети кроз ноћ, дрхти као кобра.

Али нестаде нам прво хлеба, мучила нас страшна глад,

онда гром из ведра неба, и олуја, киша, град.