Жуто благо у белој кући,

ни прозора ни врата,

нико не може ући.

Ако је имаш, желиш је делити.

Ако је поделиш, више је немаш.

Шта је то?

Велик сам као кућа,

а маленог се миша бојим.

Нос ми је до пода,

чак и када стојим.

Црна сам као ноћ,

и увек те пратим.

По мраку се скривам,

по дану се вратим.

По леђима црне,

по трбуху беле,

у пролеће дођу,

у јесен се селе.

У мене се често склањаш,

помажем да боље сањаш.

Удобан ти морам бити

да би могао лепше снити.

Траву пасе,

није прасе.

Има роге, нема ноге.

И без ногу пољем шеће,

а без куће никуд неће.

Душе нема, а миче се; срца нема, у њем’ куца; ногу нема, људе служи.

Кад видиш, онда га не видиш, а кад не видиш, онда га видиш.

Мален сам, жесток сам, кад ме такнеш, знаћеш ко сам.

Бело је ко гуска, иде као гуска, и дречи ко гуска, а гуска није.