У њену светлост из мрака.

У очима њеним море.

Јер с тобом дође и без тебе оде стотину дана у једном дану.

Под златним небом испод грања.

И збуњена ћеш ући, као у времена стара.

То што је сад у нама није ни срећа ни туга.

Наша љубав сад се руши као пешчана кула.

На вратима виле у којој туга спава.

Шта друго може скитница кад јаву не дели од сна.

Као цвет у празном пољу, њена глава плава, снена.

Дуго умире град.

Над њим урлик вука, црних грана шум.

Свуд мртво лишће у парку на клупи прекриће сећање, кајање, сне...

Стара љубав као замка.

А киша купа бол у мојој души.

Када сутра буде јуче.

Ти не знаш ни добро ни зло.

За топлу обалу детињства били смо везани као чамци.

У сенци овог града вртови мали живе.

Столови биће пуни, трамваји биће празни.

Затекао сам се у нежности која је већ спавала.

Добро је било из ноћи у ноћ, из јутра у јутро.

И да ме је срце само срамотило годинама.

Поподневно море растегнуто као звук хармонике.

Лепи описи туге, прекрасни стихови о самоћи.

Једна песма саму себе исписује.

Једно звоно звони.

Ја нећу имати с ким остати млад ако сви остарите.

Гром се потписује у планинским пределима наше домовине.