Родио се 1935. године у Суботици. Отац му је био мађарски Јеврејин, а мајка Црногорка. Завршио је Филозофски факултет у Београду као први студент који је дипломирао на групи за Општу (светску) књижевност. Живео и радио у Београду и Паризу.Један од најзначајнијих романсијера и есејиста српске књижевности у другој половини XX века. Урадио је и велики број одличних превода са француског, мађарског и руског језика. Добитник је више престижних награда за своје стваралаштво. Велики број његових дела преведен је на многе стране језике.Најпознатија су му дела о детињству „Башта, пепео“, „Рани јади“, али и „Мансарда“, „Гробница за Бориса Давидовича“, „Час анатомије“, „Пешчаник“. Умро је 1989. године.

Рођен је 1832. године у Српској Црњи код Кикинде, у свештеничкој породици. Започињао је да учи многе школе, али ниједну није довршио. Учио је сликарство у Темишвару, Пешти, Бечу и Минхену. Када је имао 17 година учествовао је у чувеној револуцији из 1849. Живео је од сликарског рада, али је радио и као учитељ у унутрашњости Србије. Био је врло осетљив и имао је бунтован дух. Стога се често сукобљавао са властима и околином. Смрт га је затекла на месту коректора Државне штампарије у Београду. Он је прави романтичарски песник. Његове најпознатије песме су „Поноћ“, „На Липару“, „Ја сам стена“, „Вече“, „Орао“, „Отаџбина“... Писао је и приповетке и драме. Такође, он је наш највећи романтичарски сликар. Умро је у Београду 1878. године.

Рођен је 1824. године у Славонском Броду (Хрватска). Његово право име било је Алексије, али га је променио пред објављивање своје прве збирке песама. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима и Темишвару, а права, и касније медицину, је студирао у Бечу. Био је следбеник Вукове реформе правописа и увођења народног језика у књижевност. Умро је од туберкулозе 1853. године у Бечу, а 1883. године његови посмртни остаци су пренети на Стражилово, брег на Фрушкој гори.

Написао је две збирке песама:  „Песме“ (1847) и „Песме“ (1851).

Најпознатије песме су: „Ђачки растанак“, „Девојка на студенцу“, „Кад млидијах умрети“, „Туга и опомена“.

Родио се 1813. године у месту Његуши у Црној Гори. Потиче из породице која је више од сто година давала владике и народне главаре. Његов стриц био је црногорски владика и владар. Његово световно име било је Раде. Када је напунио 12 година, стриц га је довео код себе у манастир на Цетињу. Након стричеве смрти, Раде је проглашен за владику и владара Црне Горе. Желео је да створи модерну државу. Због државничких послова много је путовао – у Италију, Аустроугарску, Русију. Године 1834. основао је на Цетињу прву школу у Црној Гори. Написао је велики број дела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“. Умро је од туберкулозе 1851. године на Цетињу. Његове кости су пренете на врх Ловћена на место које је сам одредио за свој гроб. Ту је и подигао гробницу Биљарду која је срушена, а на њеном месту се данас налази његов маузолеј.

Родио се у Србији 1777. у месту Бранковина код Ваљева. Потиче из познате породице Ненадовић. Отац му је био чувени кнез, који је припремао устанак против Турака и страдао у Сечи кнезова. Био је свештеник који је учестовао у Првом српском устанку и имао чин војводе, први дипломата устаничке Србије у време настајања модерне српске државе. Када је 1805. године образована прва српска влада, њен председник је био управо он. Написао је „Мемоаре“ који су објављени након његове смрти. У њима је оставио занимљиво сведочанство о историјским догађајима и личностима свога доба. Он пише једноставно, занимљиво и реалистично. Мемоари су прожети хумором. Спадају међу најбоља дела ове врсте у српској књижевности. Умро је 1854. године у Ваљеву.

Рођен је 1787. године у Тршићу, селу крај Лознице. Он је најзначајнија личност спрске културе у првој половини 19. века. Реформисао је српски језик и писмо. Аутор је прве штампане српске граматике. Сакупљао је и објављивао народне песме, приче и кратке фолклорне форме усмене књижевности. Био је лексикограф, а бавио се и књижевном критиком и писао је књижевно-научна дела. Умро је у Бечу 1864. године. Његови земни остаци данас почивају у порти Саборне цркве у Београду.

Рођен је у Шапцу 1851. године. Школовао се у Београду и Немачкој, где је завршио медицину. Био је лекарски помоћник у дринској и тимочкој војсци и лекар београдске болнице. Ступио је у војну службу и имао је чин санитетског пуковника. Био је и лични лекар краља Милана Обреновића. Допринео је системском развоју здравства и медицинских наука у Србији. Многа лекарска удружења носе његово име. Сврстава се у ред најбољих приповедача на српском језику. Написао је девет приповедака док је осам остало недовршено: „Први пут с оцем на јутрење“, „Школска икона“, „У добри час хајдуци!“, „На бунару“, „Вертер“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“ и „Он зна све“. Приповетка „Швабица“ је објављена тек седам година након пишчеве смрти. Умро је 1890. године у Београду.

Рођен је у Шибенику 1852. године. Завршио је учитељску школу. Као учитељ службовао је најпре по далматинским селима. Радио је и у Црној Гори и Србији као професор и писац. Он је један од најизразитијих представника српског реализма. Био је сјајан приповедач, који је са мало речи могао много да каже. Написао је два романа и око сто приповедака. Најпознатије приповетке су „Поварета“, „Пилипенда“, „Пошљедњи витезови“, „Ошкопац и Била“, а роман „Бакоња фра Брне“. Занимљиве су и његове „Биљешке једног писца“, које говоре како о његовом животу тако и о животу његових савременика. Умро је 1908. године.

Рођен је 1903. године у Штитару, недалеко од Шапца. Врло рано је остао без оца и преселио се са мајком у Београд. Његова мајка била је учитељица и писац за децу, те је, како ће време показати, развила љубав према књигама и писању код сина. Током гимназије оболео је од туберкулозе, тада тешко излечиве болести плућа. Студирао је књижевност на Филозофском факултету у Београду, али студије није завршио јер га је опака болест у томе спречила.

Поред романа „Покошено поље“ објавио је и роман „Врзино коло“ и више збирки приповедака. За проучавање књижевности посебно је значајна његова књига „Десет писаца – десет разговора“, у којој је забележио интервјуе са тада најзначајнијим српским књижевницима – Маланом Ракићем, Милошем Црњанским и Станиславом Винавером.

Умро је у Београду 1934. године.

Рођен је 1894. године у Горњем Милановцу, средњу школу учио у Чачку и Крагујевцу, а француски језик студирао у Београду. Његова породица доселила се из Македоније у Србију. Радио је као професор француског језика у школи.

Српски песник, драмски и прозни писац. Стварао је између два рата. Један је од наших најзагонетнијих песника, његова поезија представља изазов за читаоца. Дела: збирке приповедака „Из тамног вилајете“, „Хроника моје вароши“, збирка песама „Пет лирских кругова“, драме „Међулушко благо“ и „Код вечите славине“.

Рођен је 1893. године у Чонграду, у Мађарској, недалеко од мађарско-румунске границе. Школовао се у Панчеву и Темишвару, а завршио историју и упоредну књижевност у Београду и Бечу. За време Првог светског рата био је насилно мобилисан, тако да се као аустријски војник борио против Руса на галицијском ратишту. Ово искуство заувек је обележило његов живот и стварање. Био је представник књижевне авангарде. Основао је посебан правац у песништву који се зове суматраизам. Овај правац је добио име по његовој песми „Суматра“. Био је песник, романописац, приповедач, драматичар, путописац, есејиста, мемоариста, публициста. Он је један од најзначајнијих и најбољих писаца наше културе. Нешто пре почетка Другог светског рата почео је да ради у дипломатској служби Краљевине Југославије. Након ослобођења живео је као емигрант у Лондону. У земљу се вратио тек 1965. године. Његова најпознатија дела су романи „Сеобе“, „Друга књига сеоба“, „Роман о Лондону“ и „Дневник о Чарнојевићу“. Посебно место припада његовој лирици (љубавној и мисаоној), као и драмама. Умро је 1977. године у Београду.

Рођен је 1739. године у варошици Чакову (данашња Румунија). Световно име било му је Димитрије. У жељи да учи и чита, замонашио се у фрушкогорском манастиру Хопово и добио духовно име по ком је данас познат. После неког времена закључио је да у монашком животу не налази одговоре на питања која га муче и схвата да их мора тражити на другом месту. Напушта Хопово и тада почињу путовања која су симбол његовог живота и рада. Био је у Грчкој, боравио на Светој Гори, у Албанији, на Крфу, Бечу, Лајпцигу, Венецији, Трсту, Паризу и Лондону. Све време се образовао и усавршавао. Говорио је енглески, француски, италијански, грчи и немачки.

Подржао је Први српски устанак и посла као помоћ устанцима половину своје скромне уштеђевине и написао химну „Востани Сербије“, а онда се вратио у Србију, где га је на обали Дунава дочекао Карађорђе. Постао је његов саветодавац, први министар просвете и васпитач Карађорђевог сина. Основао је велику школу и предавао у њој. Међу ђацима је био Вук Караџић. „Живот и прикљученија“ је његово најпознатије и најважније дело. Описујући свој живот од детињства до 46. године, желео је да на свом примеру подучи и забави младог читаоца.

Умро је 1811. године. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду. Његов гроб је са једне стране, а Вуков са друге стране улаза у цркву.

Наш савремени писац и преводилац. Пажњу публике привукао је својим романима, причама и есејима. Рођен је у Пећи, на Косову и Метохији, 1948. године у јеврејској породици, али је одрастао и живео у Земуну. У Загребу је студирао енглески језик и књижевност. Једно време је живео и радио у Канади, али данас живи у Београду.

У његовим делима често има аутобиографских елемената. Најзначајнији романи: „Пијавице“, „Мамац“, „Цинк“.

То је псеудоним под којим је писао француски књижевни и брачни пар Брижит и Жан-Луи Дебрије. Њихово најпознатије дело је тинејџерски роман „Збогом, мојих петнаест година“ који је постигао светски успех. Роман је преведен на 11 језика и награђен Великом наградом за књижевност Савеза родитеља средњошколаца и студената у Француској. По роману је снимљена и истомена серија која је дожиела велики успех. Брачни пар је под песудонимом написао седам романа. Брижит је под истим псеудонимом, после Жан-Лујеве смрти, написала још четири романа.