Ujka Vanja - citati

Који лик из "Ујка Вање" изговара следеће:

За десет година постао сам сасвим други човек. А узрок? Преморио сам се, дадице. Од јутра до мрака све на ногама, не знам за одмор, а ноћу лежиш под покривачем и стрепиш да те не позову болеснику. За све време, откако се познајем с тобом, ниједног дана нисам био слободан. Како да не остарим? А и живот је сам по себи досадан, глуп, прљав... А тај живот притеже. Око тебе само неки чудни људи, све сами особењаци; а кад поживиш међу њима годину-две, мало-помало и сам, сасвим неприметно, постанеш особењак. Неминовна судбина. Погледај како су ми бркови порасли... Глупи бркови. Постао сам особењак, дадице... Да сам заглупео – нисам још, хвала богу; мозак ми је још на свом месту, али су осећања некако отупела. Ништа не желим, ништа ми не треба, никога не волим... Или, можда, само тебе волим.

О коме прича ујка Вања?

Та риба живи на имању своје прве жене, живи по невољи, јер му кеса не допушта да живи у граду. Вечито се жали на своје несреће, мада је, у ствари, необично срећан. (Непвозно.) Помисли само каква срећа! Син обичног појца, ђак старе богословске школе, догурао до научника, добио катедру, постао екселенција, зет сенатора, итд., итд. Уосталом, све то није важно. Али узми ово. Човек који равно двадесет пет година чита и пише о уметности, а уопште не познаје уметност. Двадесет и пет година прежива туђе мисли о реализму, натурализму и свакојаким другим глупостима; двадесет и пет година чита и пише о томе што паметни већ одавно знају, а за глупаке није занимљиво – значи, двадесет пет година претаче из шупљег у празно. А у исти мах – каква охолост! Какве претензије! Отишао је у пензију, и нико не зна за њега, он је потпуно непознат, значи да је двадесет пет година заузимао туђе место. А погледај га корача као полубог!

Ко изговара следећи монолог?

О, да! Био сам светла личност од које нико није добијао светлости... (Пауза.) Ја сам био светла личност... Има ли веће заједљивости! Мени је сад четрдесет седам година. До прошле године ја сам се, као и ви, трудио да свој поглед заклоним том вашом схоластиком, да не бих видео прави живот – и мислио сам да добро чиним. А сад, о кад бисте знали! Ноћу не спавам од једа, од љутине, што сам тако глупо пропустио време кад сам могао имати све што ми сад моје године не допуштају!

Ко изговара следећe реплике?

али кад пролазим мимо сељачких шума које сам ја спасао од сече, или кад чујем како шуми моја млада шума, посађена мојим рукама, ја сам свестан тога да је и клима донекле у мојој власти, и да ће, ако човек кроз хиљаду година буде срећан, у томе бити мало и моје заслуге. Кад посадим брезу и после видим како се она зелени и њише на ветру, душа ми се испуни поносом, и ја... (Угледавши радника који му је на послужавник донео чашицу ракије.) Али... (Пије.) Време је да идем. Све је то, разуме се, особењаштво, на крају крајева. Клањам се! (Одлази кући.)

Ко изговара следећи монолог?

Проживећемо дуг, дуг низ дана, дугих вечери; трпељиво ћемо подносити искушења која нам судбина пошаље; радићемо за друге и сад и у старости, без одмора, а кад дође наш час, ми ћемо понизно умрети, и тамо, иза гроба, рећи ћемо да смо патили, да смо плакали, да нам је било тешко, и Бог ће се сажалити на нас, и ми ћемо, ја и ти ујко, драги ујко, видети живот сјајан, диван, прекрасан, ми ћемо се радовати, и на наше садашње несреће осврнућемо се гануто, смешећи се — и одахнућемо.