Пољуби ме, дотакни ме уснама, са уснама к'о згаженим трешњама.

И велики букети од усијаног гвожђа су падали на кровове к'о гроздови од грожђа.

Чују се бубњеви и зурле.

Ја сам се топио к'о снег када га ставиш на длан.

Беле ноћи ветар шамара.

Не памтим маглу, не памтим јесен, не памтим кишне године.

Јужна племена ратничка су стигла испод зидина.

И све је више варвара, а све је мање Римљана.

Те ноћи док су певали велики модри таласи...

Да видиш рибе сребрне што лете око Месеца.

Кораци к'о лаки облаци, звоне тихо златни прапорци.

Идемо мало доле, идемо мало горе.

Ништа се више не види у тами, ово светло је усамљени зрак, осећам ипак к'о да нисмо сами ти и ја.

Туга ми је велика, велика к'о Русија.

Да ли си можда заспала или си будна као ја?

Да ли те муче немири или те ништа не мучи?

Нису чворци певали док је изнад кровова свирала тишина.

У мом оку само хлад, у мом срцу само студ, иње и прашина.

У цик зоре звижди воз, њиме одлазим у Оз.

Што год теби напишем, поцепам и обришем.

Живот је некад сив, некад жут.

Светло, плаво, бистро, дубоко и ведро, сунцу стаза.

Добро дошли, поздравља вас дивље цвеће.

Кад слете поспане птице на танке телефонске жице и жути округли месец....

На твоја ока ће два анђела сна спустити завесе све до свитања.

Доле су светлели неони као шарени балони, мокре улице су певале.

Магла силази у град.

Само моје мисли по равници путују, ја их пошаљем али се враћају.

Од сумрака до свитања умирем без тебе.

Кад си ту ја се селим у облаке беле, далеко од тла.