Кажеш да ти некад изгледам као Дунав,

стижем мутан, непознат и сам.

Ти никад нећеш бити као моја мати.

Ноћно сунце, месец као срце.

Волео сам дан у ком си моја била,

мрзео сам ноћ у којој си се крила.

Кишо, кишице, ти се расплака.

Ноћас звезде падалице болују од несанице.

Као стара музика у мом срцу свира.

Сањај своје лажне сне.

Тешко је наћи срећу, пријатеља, верну жену.

Прозори твоји заспаће.

Шта ти је време донело,

или боље, шта ти је однело?

Ноћ звездане упалиће свеће,

мени све од туге, а теби све од среће.

Коња водим, пешке одим. Чизме носим, а бос ходим.

Хлеба носим, а гладан сам. Воду газим, а жедан сам.

Збијени људи као гроздови,

кроз маглу вуку се као возови,

тишина негде кује заверу.

Снове као чамце усидрим.

Тражио сам у тој жени срећу, а пропаст сам нашао случајно.

Нисам знао да љубав дубока зараза је, да је куга, стрела.

Пришла је и, заклопљена ока, бандиту је памет одузела.

Овде нема ничег правог, телевизор, лица иста,

тамо касна звона звоне.

Да ли је виђаш?

Да ли се јавља?

Да ли икад пита за мене?

Седам дана ми траје ноћ само кад ми кажеш љубав.

Ружице, Ружо, Рушка, зрела си као крушка.

Све због тебе продаћу, око врата амајлију стару,

само не гитару.

Свитање милује дан и краде га од ноћи.

Самоћа напусти своје корито.

Та мутна река поплави пољане сећања у глави.