Хорн антена се природно развила на чињеници да било која антена представља прелазну површину између вођених и невођених таласа и погодне су за фреквенције где су таласоводи стандардни начин довођења сигнала, јер се оне у основи састоје од таласовода чији су крајњи зидови споља проширени и формирају структуру сличну мегафону са могућим и кружним и елиптичне верзијама. Уобичајена примена хорн антена је за довод параболичним антенама у сателитским системима интензивније се користе на микроталасним фреквенцијама када је потребно умерено повећање снаге. За добитак велике снаге пожељније су друге антене, попут линијских антена или параболичних рефлектора, итд, које је боље користити него хорн антене.

Хорн антена се природно развила на чињеници да било која антена представља непрелазну површину између вођених и невођених таласа и погодне су за фреквенције где су таласоводи стандардни начин довођења сигнала, јер се оне у основи састоје од таласовода чији су крајњи зидови споља проширени и формирају структуру сличну мегафону са могућим и призматичним и елиптичним верзијама. Уобичајена примена хорн антена је за довод параболичним антенама у сателитским системима интензивније се користе на микроталасним фреквенцијама када је потребно умерено повећање снаге. За добитак велике снаге пожељније су друге антене, попут линијских антена или параболичних рефлектора, итд, које је боље користити него хорн антене.

Хорн антена се природно развила на чињеници да било која антена представља прелазну запремину између вођених и невођених таласа и погодне су за фреквенције где су таласоводи стандардни начин довођења сигнала, јер се оне у основи састоје од таласовода чији су крајњи зидови споља проширени и формирају структуру сличну мегафону са могућим и кружним и елиптичне верзијама. Уобичајена примена хорн антена је за довод параболичним антенама у сателитским системима интензивније се користе на микроталасним фреквенцијама када је потребно умерено повећање снаге. За добитак велике снаге пожељније су друге антене, попут линијских антена или параболичних рефлектора, итд, које је боље користити него хорн антене.

Хорн антена је природно развила на чињеници да било која антена представља прелазну површину између водећих и неводећих таласа и непогодне су за фреквенције где су таласоводи стандардни начин довођења сигнала, јер се оне у основи састоје од таласовода чији су крајњи зидови споља проширени и формирају структуру сличну мегафону са могућим и кружним и елиптичне верзијама. Уобичајена примена хорн антена је за довод параболичним антенама у сателитским системима интензивније се користе на микроталасним фреквенцијама када је потребно умерено повећање снаге. За добитак велике снаге пожељније су друге антене, попут линијских антена или параболичних рефлектора, итд, које је боље користити него хорн антене.

Параболична антена је антена која користи параболични рефлектор, тј. закривљену површину чији је облик попречног пресека хипербола да би усмеравала радио таласе. . Главна предност параболичне антене је у томе што има високо слабљење. Функционише слично као пројектор или као рефлектор светлости за усмеравање или примање радио таласа у уском снопу имају неке од највећих добитака па параболични рефлектор мора бити много већи од таласне дужине радио таласа,параболичне антене користе у високофреквентном делу радио спектра, на УХФ и микроталасним фреквенцијама, на којима су таласне дужине довољно мали да се могу користити рефлектори прикладне величинеПримјењују се и у: 1) комуникацијама типа тачка тачка 2)У апликацијама као што су микроталасни релејни линкови који преносе телефонске и телевизијске сигнале између блиских градова, WAN/LAN линкова за комуникацију подацима, сателитске комуникације као и за антене свемирских бродова. 3) Такође се користе у радио телескопији

Параболична антена је антена која користи параболични рефлектометар, тј. праву површину чији је облик попречног пресека парабола да усмерава радио таласе. . Главна предност параболичне антене је у томе што има високу усмереност. Функционише слично као пројектор (бацач светлости) или као рефлектор светлости за усмеравање или примање радио таласа у уском снопу имају неке од највећих добитака па параболични рефлектор мора бити много већи од таласне дужине радио таласа,параболичне антене користе у високофреквентном делу радио спектра, на УХФ и микроталасним фреквенцијама, на којима су таласне дужине довољно мали да се могу користити рефлектори прикладне величинеПримјењују се и у: 1) комуникацијама типа тачка тачка 2)У апликацијама као што су микроталасни релејни линкови који преносе телефонске и телевизијске сигнале између блиских градова, WAN/LAN линкова за комуникацију подацима, сателитске комуникације као и за антене свемирских бродова. 3) Такође се користе у радио телескопији

ППараболична антена је антена која користи параболични рефлектометарр, тј. равну површину чији је облик попречног пресека парабола да усмерава радио таласе. . Главна предност параболичне антене је у томе што има високу усмереност. Функционише слично као пројектор или као рефлектор светлости за усмеравање или примање радио таласа у уском снопу имају неке од највећих добитака па параболични рефлектор мора бити много већи од таласне дужине радио таласа,параболичне антене користе у високофреквентном делу радио спектра, на УХФ и микроталасним фреквенцијама, на којима су таласне дужине довољно мали да се могу користити рефлектори прикладне величинеПримјењују се и у: 1) комуникацијама типа тачка тачка 2)У апликацијама као што су микроталасни релејни линкови који преносе телефонске и телевизијске сигнале између блиских градова, WAN/LAN линкова за комуникацију подацима, сателитске комуникације као и за антене свемирских бродова. 3) Такође се користе у радио телескопији

Параболична антена је антена која користи параболични рефлектор, тј. закривљену површину чији је облик попречног пресека парабола да би усмеравала радио таласе. Главна предност параболичне антене је у томе што има високу усмереност. Функционише слично као пројектор или као рефлектор светлости за усмеравање или примање радио таласа у уском снопу имају неке од највећих добитака па параболични рефлектор мора бити много већи од таласне дужине радио таласа,параболичне антене користе у високофреквентном делу радио спектра, на УХФ и микроталасним фреквенцијама, на којима су таласне дужине довољно мали да се могу користити рефлектори прикладне величинеПримјењују се и у: 1) комуникацијама типа тачка тачка 2)У апликацијама као што су микроталасни релејни линкови који преносе телефонске и телевизијске сигнале између блиских градова, WAN/LAN линкова за комуникацију подацима, сателитске комуникације као и за антене свемирских бродова. 3) Такође се користе у радио телескопији

Плазма антена је у ствари стуб стерилисаног гаса у којем слободни електрони емитују, упијају и одбијају радио сигнале једнако као неслободни електрони у металним антенама, може се изградити тако да се јонизовани гас појављује и нестаје у милисекундама, има подесиви високофреквентни прекидач па може да преноси и прима сигнале ниске фреквенције, а да не комуницира са високофреквентним сигналима. Плазма антене примењују се за: Дигиталне комуникације велике брзине, Радарске системе, Радио антене, 4Г мобилну мрежу, РФИД (Radio frekvencijsku identifikaciju), Дигитализацији дома

Плазма антена је у ствари стуб јонизованог гаса у којем слободни неутрони емитују, упијају и одбијају радио сигнале једнако као неслободни електрони у металним антенама, може се изградити тако да се јонизовани гас појављује и нестаје у милисекундама, има подесиви високофреквентни прекидач па може да преноси и прима сигнале ниске фреквенције, а да не комуницира са високофреквентним сигналима. Плазма антене примењују се за: Дигиталне комуникације велике брзине, Радарске системе, Радио антене, 4Г мобилну мрежу, РФИД (Radio frekvencijsku identifikaciju), Дигитализацији дома

Плазма антена је у ствари стуб јонизованог гаса у којем слободни електрони емитују, упијају и одбијају радио сигнале једнако као слободни електрони у металним антенама, може се изградити тако да се јонизовани гас појављује и нестаје у милисекундама, има подесиви високофреквентни прекидач па може да преноси и прима сигнале ниске фреквенције, а да не комуницира са високофреквентним сигналима. Плазма антене примењују се за: Дигиталне комуникације велике брзине, Радарске системе, Радио антене, 4Г мобилну мрежу, РФИД (Radio frekvencijsku identifikaciju), Дигитализацији дома

Плазма антена је у ствари јонизовани гас у јоносфери којем слободни електрони емитују, упијају и одбијају радио сигнале једнако као слободни електрони у металним антенама, може се изградити тако да се јонизовани гас појављује и нестаје у милисекундама, има подесиви високофреквентни прекидач па може да преноси и прима сигнале ниске фреквенције, а да не комуницира са високофреквентним сигналима. Плазма антене примењују се за: Дигиталне комуникације велике брзине, Радарске системе, Радио антене, 4Г мобилну мрежу, РФИД (Radio frekvencijsku identifikaciju), Дигитализацији дома

У радиo системима са више улаза и више излаза, у употреби су више антена и на предајнику и на пријемнику ради побољшања комуникацијских перформанси па се такве технологије називају МИМО технологије или технологије паметних антена. Појмови улаз и излаз односе на радио канал који носи сигнал, а не на уређаје који имају антене. МИМО технологија нуди значајна повећања протока података и распона веза без додатне пропусне ширине или повећане снаге преноса. Тај циљ постиже ширењем исте укупне снаге преноса преко антена како би се постигао добитак антенским низом који побољшава спектралну ефикасност . Вишеструке антене у МИМО системима могу се експлоатисати на два различита начина, стварањем високо ефикасног система различитости антена, или употреба више антена за пренос више паралелних токова података да би се повећао капацитет система. Микроталасне МИМО антене угавном су заступљене у: ВЛАН - ВиФи 802.11н, Меш мрежама, ВМАН - ВиМАКС 802.16е, РФИД.

У радиo системима са више антена и више излаза, у употреби су више излаза и на предајнику и на пријемнику ради побољшања комуникацијских перформанси па се такве технологије називају СИМО технологије или технологије паметних антена. Појмови улаз и излаз односе на радио канал који носи сигнал, а не на уређаје који имају антене. МИМО технологија нуди значајна повећања протока података и распона веза без додатне пропусне ширине или повећане снаге преноса. Тај циљ постиже ширењем исте укупне снаге преноса преко антена како би се постигао добитак антенским низом који побољшава спектралну ефикасност . Вишеструке антене у МИМО системима могу се експлоатисати на два различита начина, стварањем високо ефикасног система различитости антена, или употреба више антена за пренос више паралелних токова података да би се повећао капацитет система. Микроталасне МИМО антене угавном су заступљене у: ВЛАН - ВиФи 802.11н, Меш мрежама, ВМАН - ВиМАКС 802.16е, РФИД.

У радиo системима са више улаза и више излаза, у употреби су више излаза и на предајнику и на пријемнику ради побољшања комуникацијских перформанси па се такве технологије називају СИМО технологије или технологије паметних антена. Појмови улаз и излаз односе на радио канал који носи сигнал, а не на уређаје који имају антене. СИМО технологија нуди значајна повећања протока података и распона веза без додатне пропусне ширине или повећане снаге преноса. Тај циљ постиже ширењем исте укупне снаге преноса преко антена како би се постигао добитак антенским низом који побољшава спектралну ефикасност . Вишеструке антене у МИМО системима могу се експлоатисати на два различита начина, стварањем високо ефикасног система различитости антена, или употреба више антена за пренос више паралелних токова података да би се повећао капацитет система. Микроталасне МИМО антене угавном су заступљене у: ВЛАН - ВиФи 802.11н, Меш мрежама, ВМАН - ВиМАКС 802.16е, РФИД.

У радиo системима са више улаза и више излаза, у употреби су више антена и на предајнику и на пријемнику ради побољшања комуникацијских особина па се такве технологије називају МИМО технологије или технике паметних антена. Појмови улаз и излаз односе на радио канал који носи сигнал, а не на уређаје који имају антене. МИМО технологија нуди значајна повећања протока података и распона веза без додатне пропусне ширине или повећане снаге преноса. Тај циљ постиже ширењем исте укупне снаге преноса преко антена како би се постигао добитак антенским низом који побољшава спектралну ефикасност . Вишеструке антене у МИМО системима могу се експлоатисати на два различита начина, стварањем високо ефикасног система различитости антена, или употреба више антена за пренос више паралелних токова података да би се повећао капацитет система. Микроталасне МИМО антене угавном су заступљене у: ВЛАН - ВиФи 802.11н, Меш мрежама, ВМАН - ВиМАКС 802.16е, РФИД.

Uloga radio predajnika je da niskofrekventni signal koji sadrži informacije primenom odgovarajućih postupaka demodulacije prebaci u područje visokih frekvencija i emituje preko predajne antene.NF signal se ograničava po spektru kako bi se mogao smestiti u odgovarajući frekvencijski kanal.Takav signal se vodi u frekvencijski modulator u kome NF signal moduliše noseću frekvenciju(dobijenu iz lokalnog oscilatora).Kod direktne modulacije NF signal moduliše frekvenciju na kojoj će signal biti emitovan.Ovu frekvenciju generiše lokalni oscilator. Frekvencija koja je prisutna na anteni na kojoj se vrši predaja(emitovanje) naziva se RF frekvencija(radio frekvencija).Posle pojačanja modulisanog signala sledi pojasni filtar koji eliminiše parazitne frekvencije koje su nastale u postupku modulacije.

Uloga radio predajnika je da niskofrekventni signal koji sadrži informacije primenom odgovarajućih postupaka (modulacije) prebaci u područje visokih frekvencija i emituje preko predajne antene.NF signal se ograničava po spektru kako bi se mogao smestiti u odgovarajući frekvencijski kanal.Takav signal se vodi u amplitudski modulator u kome NF signal moduliše noseću frekvenciju(dobijenu iz lokalnog oscilatora).Kod direktne modulacije NF signal moduliše frekvenciju na kojoj će signal biti emitovan.Ovu frekvenciju generiše lokalni oscilator. Frekvencija koja je prisutna na anteni na kojoj se vrši predaja(emitovanje) naziva se RF frekvencija(radio frekvencija).Posle pojačanja modulisanog signala sledi pojasni filtar koji eliminiše parazitne frekvencije koje su nastale u postupku modulacije.

Uloga radio predajnika je da visokofrekventni signal koji sadrži informacije primenom odgovarajućih postupaka (demodulacije) prebaci u područje visokih frekvencija i emituje preko predajne antene.NF signal se ograničava po spektru kako bi se mogao smestiti u odgovarajući frekvencijski kanal.Takav signal se vodi u amplitudski modulator u kome NF signal moduliše noseću frekvenciju(dobijenu iz lokalnog oscilatora).Kod direktne modulacije NF signal moduliše frekvenciju na kojoj će signal biti emitovan.Ovu frekvenciju generiše lokalni oscilator. Frekvencija koja je prisutna na anteni na kojoj se vrši predaja(emitovanje) naziva se RF frekvencija(radio frekvencija).Posle pojačanja modulisanog signala sledi pojasni filtar koji eliminiše parazitne frekvencije koje su nastale u postupku modulacije.

Uloga radio predajnika je da niskofrekventni signal koji sadrži informacije primenom odgovarajućih postupaka (modulacije) prebaci u područje niskih frekvencija i emituje preko predajne antene.VF signal se ograničava po spektru kako bi se mogao smestiti u odgovarajući frekvencijski kanal.Takav signal se vodi u amplitudski modulator u kome NF signal moduliše noseću frekvenciju(dobijenu iz lokalnog oscilatora).Kod direktne modulacije NF signal moduliše frekvenciju na kojoj će signal biti emitovan.Ovu frekvenciju generiše lokalni oscilator. Frekvencija koja je prisutna na anteni na kojoj se vrši predaja(emitovanje) naziva se RF frekvencija(radio frekvencija).Posle pojačanja modulisanog signala sledi pojasni filtar koji eliminiše parazitne frekvencije koje su nastale u postupku modulacije.

Kod indirektne modulacije, modulacija se vrši na frekvenciji na kojoj će biti izvršeno еmitovanje. Umesto toga koristi se i pomoćna noseća frekvencija koja se naziva međufrekvencija.Međufrekvencije su frekvencije na kojima se može vršiti emitovanje i prijem signala, ali imaju i pomoćne funkcije u predajniku, odnosno prijemniku, koje se odnose na konverziju frekvencije.U našem slučaju za konvencionalni AM radio međufrekvencija iznosi 455 kHz.Pošto smo modulisali pomoćnu noseću frekvenciju ,modulisani signal vodimo u mešač u kome spektar prethodno modulisanog signala prebacujemo na frekvenciju na kojoj će biti izvršeno emitovanje, za šta se koristi se frekvencija iz lokalnog oscilatora.Na izlazu mešača dobijamo zbir i razliku modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora, a kao predajnu frekvenciju koristimo zbir modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora.

Kod indirektne modulacije, modulacija se vrši na frekvenciji na kojoj će biti izvršeno еmitovanje. Umesto toga koristi se i pomoćna noseća frekvencija koja se naziva međufrekvencija.Međufrekvencije su frekvencije na kojima se ne može vršiti emitovanje i prijem signala, već imaju pomoćne funkcije u predajniku, odnosno prijemniku, koje se odnose na konverziju frekvencije.U našem slučaju za konvencionalni AM radio međufrekvencija iznosi 4556 kHz.Pošto smo modulisali pomoćnu noseću frekvenciju ,modulisani signal vodimo u mešač u kome spektar prethodno modulisanog signala prebacujemo na frekvenciju na kojoj će biti izvršeno emitovanje, za šta se koristi se frekvencija iz lokalnog oscilatora.Na izlazu mešača dobijamo zbir i razliku modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora, a kao predajnu frekvenciju koristimo zbir modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora.

Kod indirektne modulacije, modulacija se ne vrši na frekvenciji na kojoj će biti izvršeno еmitovanje. Umesto toga koristi se pomoćna noseća frekvencija koja se naziva međufrekvencija.Međufrekvencije su propisane frekvencije na kojima se ne može vršiti emitovanje i prijem signala, već imaju pomoćne funkcije u predajniku, odnosno prijemniku, koje se odnose na konverziju frekvencije.U našem slučaju za konvencionalni AM radio međufrekvencija iznosi 455 kHz.Pošto smo modulisali pomoćnu noseću frekvenciju ,modulisani signal vodimo u mešač u kome spektar prethodno modulisanog signala prebacujemo na frekvenciju na kojoj će biti izvršeno emitovanje, za šta se koristi se frekvencija iz lokalnog oscilatora.Na izlazu mešača dobijamo zbir i razliku modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora, a kao predajnu frekvenciju koristimo zbir modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora.

Kod indirektne modulacije, modulacija se ne vrši na frekvenciji na kojoj će biti izvršeno еmitovanje. Umesto toga koristi se pomoćna niska frekvencija koja se naziva međufrekvencija.Međufrekvencije su propisane frekvencije na kojima se ne može vršiti emitovanje i prijem signala, već imaju pomoćne funkcije u predajniku, odnosno prijemniku, koje se odnose na konverziju frekvencije.U našem slučaju za konvencionalni AM radio međufrekvencija iznosi 4556 MHz.Pošto smo modulisali pomoćnu noseću frekvenciju ,modulisani signal vodimo u mešač u kome spektar prethodno modulisanog signala prebacujemo na frekvenciju na kojoj će biti izvršeno emitovanje, za šta se koristi se frekvencija iz lokalnog oscilatora.Na izlazu mešača dobijamo zbir i razliku modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora, a kao predajnu frekvenciju koristimo zbir modulisane međufrekvencije i frekvencije iz lokalnog oscilatora.

Uloga radio prijemnika je da preko antene prime modulisani signal na nisokoj frekvenciji(radio frekvenciji) i da ga demodulišu (vrate u osnovni(VF) oblik).U slučaju kada se demodulacija prijemnog signala vrši direktno sa prijemne RF frekvencije prijemni signal koji dolazi na antenu ima velike promene faze pa je u prijemnik ugrađen pojačavač kome se pomoću regulacionog napona može menjati iznos pojačanja.Promena pojačanja u zavisnosti od nivoa prijemnog signala naziva se ARP(Automatska regulacija pojačanja).Ovo je potrebno zbog toga da ulazni signal u demodulator bude uvek iste amplitude bez obzira na jačinu signala koji dolazi na prijemnu antenu.Posle demodulatora signal vodimo na izlaz prijemnika npr. zvučnik.

Uloga radio prijemnika je da preko antene prime modulisani signal na nisokoj frekvenciji(radio frekvenciji) i da ga modulišu (vrate u osnovni(VF) oblik).U slučaju kada se demodulacija prijemnog signala vrši direktno sa prijemne RF frekvencije prijemni signal koji dolazi na antenu ima velike promene frekvencije pa je u prijemnik ugrađen pojačavač kome se pomoću regulacionog napona može menjati iznos pojačanja.Promena pojačanja u zavisnosti od nivoa prijemnog signala naziva se ARP(Automatska regulacija pojačanja).Ovo je potrebno zbog toga da ulazni signal u demodulator bude uvek iste amplitude bez obzira na jačinu signala koji dolazi na prijemnu antenu.Posle demodulatora signal vodimo na izlaz prijemnika npr. zvučnik.

Uloga radio prijemnika je da preko antene prime modulisani signal na visokoj frekvenciji i da ga demodulišu (vrate u osnovni(VF) oblik).U slučaju kada se demodulacija prijemnog signala vrši direktno sa prijemne RF amplitude prijemni signal koji dolazi na antenu ima velike promene amplitude pa je u prijemnik ugrađen pojačavač kome se pomoću regulacionog napona može menjati iznos pojačanja.Promena pojačanja u zavisnosti od nivoa prijemnog signala naziva se ARP(Automatska regulacija pojačanja).Ovo je potrebno zbog toga da ulazni signal u demodulator bude uvek iste amplitude bez obzira na jačinu signala koji dolazi na prijemnu antenu.Posle demodulatora signal vodimo na izlaz prijemnika npr. zvučnik.

Uloga radio prijemnika je da preko antene prime modulisani signal na visokoj frekvenciji(radio frekvenciji) i da ga demodulišu (vrate u osnovni(NF) oblik).U slučaju kada se demodulacija prijemnog signala vrši direktno sa prijemne RF frekvencije prijemni signal koji dolazi na antenu ima velike promene amplitude pa je u prijemnik ugrađen pojačavač kome se pomoću regulacionog napona može menjati iznos pojačanja.Promena pojačanja u zavisnosti od nivoa prijemnog signala naziva se ARP(Automatska regulacija pojačanja).Ovo je potrebno zbog toga da ulazni signal u demodulator bude uvek iste amplitude bez obzira na jačinu signala koji dolazi na prijemnu antenu.Posle demodulatora signal vodimo na izlaz prijemnika npr. zvučnik.

Ovde prijemnik ne vrši direktnu demodulaciju već spušta frekvenciju modulisanog signala na nižu frekvenciju, iz razloga lakše obrade signala na nižim frekvencijama.Međufrekvencija kod difuznih AM prijemnika iznosi 455 kHz,a kod difuznih FM prijemnika 10.7 MHz.Demodulacija se vrši sa nivoa međufrekvencije. Mešač spušta frekvenciju iz RF područja na frekvencije u području oko međufrekvencije.Kako je međufrekvencija fiksnog iznosa a dobija se kao razlika RF frekvencije i frekvencije lokalnog oscilatora,uvek prilikom izbora odgovarajuće radiostanice moramo istovremeno menjati i frekvenciju lokalnog oscilatora, tako da njihova razlika bude fiksna i jednaka frekvenciji međufrekvencije(MF).Pri tome važi princip da je frekvencija lokalnog oscilatora uvek viša za iznos međufrekvencije od centralne frekvencije izabrane radio stanice.Dakle važi: fLO – fc odabrane stanice = fMF.Za AM prijemnik je tada fLO – fc odabrane stanice =455 kHz,odnosno za FM prijemnik fLO – fc odabrane stanice = 10.7 MHz.

Ovde priedajnik ne vrši direktnu demodulaciju već spušta frekvenciju modulisanog signala na nižu frekvenciju, iz razloga lakše obrade signala na nižim frekvencijama.Međufrekvencija kod difuznih AM prijemnika iznosi 4556 kHz,a kod difuznih FM prijemnika 10.71 MHz.Demodulacija se vrši sa nivoa međufrekvencije. Mešač spušta frekvenciju iz RF područja na frekvencije u području oko međufrekvencije.Kako je međufrekvencija fiksnog iznosa a dobija se kao razlika RF frekvencije i frekvencije lokalnog oscilatora,uvek prilikom izbora odgovarajuće radiostanice moramo istovremeno menjati i frekvenciju lokalnog oscilatora, tako da njihova razlika bude fiksna i jednaka frekvenciji međufrekvencije(MF).Pri tome važi princip da je frekvencija lokalnog oscilatora uvek viša za iznos međufrekvencije od centralne frekvencije izabrane radio stanice.Dakle važi: fLO – fc odabrane stanice = fMF.Za AM prijemnik je tada fLO – fc odabrane stanice =455 kHz,odnosno za FM prijemnik fLO – fc odabrane stanice = 10.7 MHz.

Ovde predajnik ne vrši direktnu demodulaciju već spušta frekvenciju modulisanog signala na nižu frekvenciju, iz razloga lakše obrade signala na nižim frekvencijama.Međufrekvencija kod difuznih AM prijemnika iznosi 4557 kHz,a kod difuznih FM prijemnika 10.72 MHz.Demodulacija se vrši sa nivoa međufrekvencije. Mešač spušta frekvenciju iz RF područja na frekvencije u području oko međufrekvencije.Kako je međufrekvencija fiksnog iznosa a dobija se kao razlika RF frekvencije i frekvencije lokalnog oscilatora,uvek prilikom izbora odgovarajuće radiostanice moramo istovremeno menjati i frekvenciju lokalnog oscilatora, tako da njihova razlika bude fiksna i jednaka frekvenciji međufrekvencije(MF).Pri tome važi princip da je frekvencija lokalnog oscilatora uvek viša za iznos međufrekvencije od centralne frekvencije izabrane radio stanice.Dakle važi: fLO – fc odabrane stanice = fMF.Za AM prijemnik je tada fLO – fc odabrane stanice =455 kHz,odnosno za FM prijemnik fLO – fc odabrane stanice = 10.7 MHz.

Ovde prijemnik ne vrši indirektnu demodulaciju već spušta frekvenciju modulisanog signala na nižu frekvenciju, iz razloga lakše obrade signala na nižim frekvencijama.Međufrekvencija kod difuznih AM prijemnika iznosi 455 kHz,a kod difuznih FM predajnika 10.7 MHz.Demodulacija se vrši sa nivoa međufrekvencije. Mešač spušta frekvenciju iz RF područja na frekvencije u području oko međufrekvencije.Kako je međufrekvencija fiksnog iznosa a dobija se kao razlika RF frekvencije i frekvencije lokalnog oscilatora,uvek prilikom izbora odgovarajuće radiostanice moramo istovremeno menjati i frekvenciju lokalnog oscilatora, tako da njihova razlika bude fiksna i jednaka frekvenciji međufrekvencije(MF).Pri tome važi princip da je frekvencija lokalnog oscilatora uvek viša za iznos međufrekvencije od centralne frekvencije izabrane radio stanice.Dakle važi: fLO – fc odabrane stanice = fMF.Za AM prijemnik je tada fLO – fc odabrane stanice =455 kHz,odnosno za FM prijemnik fLO – fc odabrane stanice = 10.7 MHz.

NF signal se dovodi u VF pojačavač kako bi imao dovoljnu amplitudu za modulisanje napona noseće frekvencije koji se proizvodi u VF oscilatoru. Modulišaći signal menja frekvenciju NF oscilatora i time provodi frekvencijsku modulaciju

Promena frekvencije VF oscilatora pod uticajem modulišućeg signala koja se meri u odnosu na centralnu frekvenciju VF oscilatora naziva se frekvencijska modulacija.Devijacija zavisi od vrednosti amplitude modulišućeg signala. kao sastavni deo predajnika kopristi se referentni oscilator.To je obično kvarcni oscilator znatno niže frekvencije od VF oscilatora. Sinhronizacija VF oscilatora na referentni oscilator obezbeđuje se korišćenjem PLL petlje.Poređenjem frekvencija VF oscilatora i referentnog oscilatora nastaje odstupanje koje se u faznom komparatoru pretvara u promenljiv regulacioni napon koji pomera centralnu frekvenciju VF oscilatora tako da je približi frekvenciji referentnog oscilatora.

NF signal se dovodi u VF pojačavač kako bi imao dovoljnu amplitudu za modulisanje napona noseće frekvencije koji se proizvodi u VF oscilatoru. Modulišaći signal menja frekvenciju VF oscilatora i time provodi frekvencijsku modulaciju

Promena frekvencije VF oscilatora pod uticajem modulišućeg signala koja se meri u odnosu na centralnu frekvenciju VF oscilatora naziva se frekvencijska modulacija.Devijacija zavisi od vrednosti amplitude modulišućeg signala. kao sastavni deo predajnika kopristi se referentni oscilator.To je obično kvarcni oscilator znatno niže frekvencije od VF oscilatora. Sinhronizacija VF oscilatora na referentni oscilator obezbeđuje se korišćenjem PLL petlje.Poređenjem frekvencija VF oscilatora i referentnog oscilatora nastaje odstupanje koje se u faznom komparatoru pretvara u promenljiv regulacioni napon koji pomera centralnu frekvenciju VF oscilatora tako da je približi frekvenciji referentnog oscilatora.

NF signal se dovodi u NF pojačavač kako bi imao dovoljnu amplitudu za modulisanje napona noseće frekvencije koji se proizvodi u VF oscilatoru. Modulišaći signal menja frekvenciju VF oscilatora i time provodi frekvencijsku modulaciju

Promena frekvencije VF oscilatora pod uticajem modulišućeg signala koja se meri u odnosu na centralnu frekvenciju VF oscilatora naziva se frekvencijska devijacija.Devijacija zavisi od vrednosti amplitude modulišućeg signala. kao sastavni deo predajnika kopristi se referentni oscilator.To je obično kvarcni oscilator znatno niže frekvencije od VF oscilatora. Sinhronizacija VF oscilatora na referentni oscilator obezbeđuje se korišćenjem PLL petlje.Poređenjem frekvencija VF oscilatora i referentnog oscilatora nastaje odstupanje koje se u faznom komparatoru pretvara u promenljiv regulacioni napon koji pomera centralnu frekvenciju VF oscilatora tako da je približi frekvenciji referentnog oscilatora.

NF signal se dovodi u VF pojačavač kako bi imao dovoljnu amplitudu za modulisanje napona noseće frekvencije koji se proizvodi u VF oscilatoru. Modulišaći signal menja frekvenciju NF oscilatora i time provodi frekvencijsku modulaciju

Promena frekvencije VF oscilatora pod uticajem modulišućeg signala koja se meri u odnosu na perifernu frekvenciju VF oscilatora naziva se frekvencijska devijacija.Devijacija zavisi od vrednosti amplitude modulišućeg signala. kao sastavni deo predajnika kopristi se referentni oscilator.To je obično kvarcni oscilator znatno niže frekvencije od VF oscilatora. Sinhronizacija VF oscilatora na referentni oscilator obezbeđuje se korišćenjem PLL petlje.Poređenjem frekvencija VF oscilatora i referentnog oscilatora nastaje odstupanje koje se u faznom komparatoru pretvara u promenljiv regulacioni napon koji pomera centralnu frekvenciju VF oscilatora tako da je približi frekvenciji referentnog oscilatora.

FM prijemnik prima frekvencijski demodulisan signal u kome se u postupku modulacije informacije konvertuju u promenu frekvencije centralnog oscilatora,pri čemu amplituda ostaje konstantna.Zato posle VF pojčavača dolazi limiter koji obostrano odseca pronenljive delove amplitude modulisanog signala.Detektor je zapravo neka vrsta faznog detektora koji iznos frekvencijske devijacije iz modulisanog signala pretvara u odgovarajuće iznose amplitude NF napona.AFC kolo je kolo koje obezbeđuje stabilnost centralne frekvencije lokalnog oscilatora, kako bi fazni detektor ispravno radio.Prilikom demodulacije frekvencijski modulisanog signala dolazi do velikog porasta šuma koji linearno raste sa devijacijom frekvencije unutar modulisanog signala.Ova pojava je poznata pod nazivom trougao šuma.Pojava se izbegava na taj način da se na predajnoj strani NF signal pojačava tako da pojačanje raste sa porastom frekvencija u spektru tog NF signala što se naziva pre-akcentuacija(pre-emfazis).Posle izvršene demodulacije i uspešno izbegnutogtrugla šuma,na demodulisanom signalu se vrši obrnuta transformacija koja se naziva de- akcentuacija (de-emfazis).

FM prijemnik prima frekvencijski modulisan signal u kome se u postupku modulacije informacije konvertuju u promenu frekvencije centralnog oscilatora,pri čemu amplituda ostaje konstantna.Zato posle VF pojčavača dolazi limiter koji obostrano odseca pronenljive delove amplitude modulisanog signala.Limiter je zapravo neka vrsta faznog detektora koji iznos frekvencijske devijacije iz modulisanog signala pretvara u odgovarajuće iznose amplitude NF napona.AFC kolo je kolo koje obezbeđuje stabilnost centralne frekvencije lokalnog oscilatora, kako bi fazni detektor ispravno radio.Prilikom demodulacije frekvencijski modulisanog signala dolazi do velikog porasta šuma koji linearno raste sa devijacijom frekvencije unutar modulisanog signala.Ova pojava je poznata pod nazivom trougao šuma.Pojava se izbegava na taj način da se na predajnoj strani NF signal pojačava tako da pojačanje raste sa porastom frekvencija u spektru tog NF signala što se naziva pre-akcentuacija(pre-emfazis).Posle izvršene demodulacije i uspešno izbegnutogtrugla šuma,na demodulisanom signalu se vrši obrnuta transformacija koja se naziva de- akcentuacija (de-emfazis).

FM prijemnik prima frekvencijski demodulisan signal u kome se u postupku modulacije informacije konvertuju u promenu frekvencije centralnog oscilatora,pri čemu amplituda ostaje konstantna.Zato posle MF pojčavača dolazi limiter koji obostrano odseca pronenljive delove amplitude modulisanog signala. Limiter je zapravo neka vrsta faznog detektora koji iznos frekvencijske devijacije iz modulisanog signala pretvara u odgovarajuće iznose amplitude NF napona.AFC kolo je kolo koje obezbeđuje stabilnost centralne frekvencije lokalnog oscilatora, kako bi fazni detektor ispravno radio.Prilikom demodulacije frekvencijski modulisanog signala dolazi do velikog porasta šuma koji linearno raste sa devijacijom frekvencije unutar modulisanog signala.Ova pojava je poznata pod nazivom trougao šuma.Pojava se izbegava na taj način da se na predajnoj strani NF signal pojačava tako da pojačanje raste sa porastom frekvencija u spektru tog NF signala što se naziva pre-akcentuacija(pre-emfazis).Posle izvršene demodulacije i uspešno izbegnutogtrugla šuma,na demodulisanom signalu se vrši obrnuta transformacija koja se naziva de- akcentuacija (de-emfazis).

FM prijemnik prima frekvencijski modulisan signal u kome se u postupku modulacije informacije konvertuju u promenu frekvencije centralnog oscilatora,pri čemu amplituda ostaje konstantna.Zato posle MF pojčavača dolazi limiter koji obostrano odseca pronenljive delove amplitude modulisanog signala.Detektor je zapravo neka vrsta faznog detektora koji iznos frekvencijske devijacije iz modulisanog signala pretvara u odgovarajuće iznose amplitude NF napona.AFC kolo je kolo koje obezbeđuje stabilnost centralne frekvencije lokalnog oscilatora, kako bi fazni detektor ispravno radio.Prilikom demodulacije frekvencijski modulisanog signala dolazi do velikog porasta šuma koji linearno raste sa devijacijom frekvencije unutar modulisanog signala.Ova pojava je poznata pod nazivom trougao šuma.Pojava se izbegava na taj način da se na predajnoj strani NF signal pojačava tako da pojačanje raste sa porastom frekvencija u spektru tog NF signala što se naziva pre-akcentuacija(pre-emfazis).Posle izvršene demodulacije i uspešno izbegnutogtrugla šuma,na demodulisanom signalu se vrši obrnuta transformacija koja se naziva de- akcentuacija (de-emfazis).

Sistemi radio-veza su sistemi kod kojih se prenosni put od tačke do tačke obrazuje emitovanjem, slobodnim prostiranjem i prijemom elektromagnetskih talasa.Svi sistemi profesionalnih radio-veza dijele se u dvije velike grupe. To su sistemi nepokretnih (fiksnih) i sistemi pokretnih (mobilnih) radio-veza.Nepokretne radio-veze mogu se podijeliti u tri grupe: sistemi veza na kilo-metarskim i dekametarskim talasima, sistemi radio-relejnih veza i sistemi radio--veza preko satelita.Sistemi veza na kilometarskim i dekametarskim talasima su sistemi kod kojih se veza između predajnika i prijemnika ostvaruje u „jednom skoku“. Takve su veze na kilometarskim talasima koje obično služe za prenos telegrafskih signala. One se ostvaruju prostiranjem prizemnih(površinskih) talasa. Pomoću refleksije prostornih talasa u jonizovanim slojevima atmosfere, ostvaruju se veze između vrlo udaljenih tačaka na zemljinoj površini. Ovakvi sistemi služe za prenos telegrafskih signala, govora i faksimila, zatim meteoroloških podataka i vremenskih karata na osnovu koji se sačinjavaju prognoze vremena. Osnovnu teškoću u realizaciji ovih veza danas predstavlja njihova brojnost i uticaj znatnih smetnji. Traženje izlaza u velikim emisionim snagama (1 000 kW) predstavlja samo privremeno rešenje za izbegavanje smetnjii interferencija. Zato se izlaz traži u drugim sistemima radio-veza.

Sistemi radio-veza su sistemi kod kojih se prenosni put od tačke do tačke obrazuje emitovanjem, usmernim prostiranjem i prijemom elektromagnetskih talasa.Svi sistemi profesionalnih radio-veza dijele se u tri velike grupe. To su sistemi nepokretnih (fiksnih) i sistemi pokretnih (mobilnih) radio-veza.Nepokretne radio-veze mogu se podijeliti u tri grupe: sistemi veza na kilo-metarskim i dekametarskim talasima, sistemi radio-relejnih veza i sistemi radio--veza preko satelita.Sistemi veza na kilometarskim i dekametarskim talasima su sistemi kod kojih se veza između predajnika i prijemnika ostvaruje u „jednom skoku“. Takve su veze na kilometarskim talasima koje obično služe za prenos telegrafskih signala. One se ostvaruju prostiranjem prizemnih(površinskih) talasa. Pomoću refleksije prostornih talasa u jonizovanim slojevima atmosfere, ostvaruju se veze između vrlo udaljenih tačaka na zemljinoj površini. Ovakvi sistemi služe za prenos telegrafskih signala, govora i faksimila, zatim meteoroloških podataka i vremenskih karata na osnovu koji se sačinjavaju prognoze vremena. Osnovnu teškoću u realizaciji ovih veza danas predstavlja njihova brojnost i uticaj znatnih smetnji. Traženje izlaza u velikim emisionim snagama (1 000 kW) predstavlja samo privremeno rešenje za izbegavanje smetnjii interferencija. Zato se izlaz traži u drugim sistemima radio-veza.

Sistemi radio-veza su sistemi kod kojih se prenosni put od tačke do tačke obrazuje emitovanjem, slobodnim prostiranjem i prijemom elektromagnetskih talasa.Svi sistemi profesionalnih radio-veza dijele se u dvije velike grupe. To su sistemi pokretnih (fiksnih) i sistemi prenosnih (mobilnih) radio-veza.Nepokretne radio-veze mogu se podijeliti u tri grupe: sistemi veza na kilo-metarskim i dekametarskim talasima, sistemi radio-relejnih veza i sistemi radio--veza preko satelita.Sistemi veza na kilometarskim i dekametarskim talasima su sistemi kod kojih se veza između predajnika i prijemnika ostvaruje u „jednom skoku“. Takve su veze na kilometarskim talasima koje obično služe za prenos telegrafskih signala. One se ostvaruju prostiranjem prizemnih(površinskih) talasa. Pomoću refleksije prostornih talasa u jonizovanim slojevima atmosfere, ostvaruju se veze između vrlo udaljenih tačaka na zemljinoj površini. Ovakvi sistemi služe za prenos telegrafskih signala, govora i faksimila, zatim meteoroloških podataka i vremenskih karata na osnovu koji se sačinjavaju prognoze vremena. Osnovnu teškoću u realizaciji ovih veza danas predstavlja njihova brojnost i uticaj znatnih smetnji. Traženje izlaza u velikim emisionim snagama (1 000 kW) predstavlja samo privremeno rešenje za izbegavanje smetnjii interferencija. Zato se izlaz traži u drugim sistemima radio-veza.

Sistemi radio-veza su sistemi kod kojih se prenosni put od tačke do više tačke obrazuje emitovanjem, slobodnim prostiranjem i prijemom elektromagnetskih talasa.Svi sistemi profesionalnih radio-veza dijele se u dvije velike grupe. To su sistemi nepokretnih (fiksnih) i sistemi pokretnih (mobilnih) radio-veza.Nepokretne radio-veze mogu se podijeliti u tri grupe: sistemi veza na kilo-metarskim i dekametarskim talasima, sistemi radio-relejnih veza i sistemi radio--veza preko satelita.Sistemi veza na kilometarskim i dekametarskim talasima su sistemi kod kojih se veza između predajnika i prijemnika ostvaruje u „jednom skoku“. Takve su veze na kilometarskim talasima koje obično služe za prenos telegrafskih signala. One se ostvaruju prostiranjem prizemnih(površinskih) talasa. Pomoću refleksije prostornih talasa u jonizovanim slojevima atmosfere, ostvaruju se veze između vrlo udaljenih tačaka na zemljinoj površini. Ovakvi sistemi služe za prenos telegrafskih signala, govora i faksimila, zatim meteoroloških podataka i vremenskih karata na osnovu koji se sačinjavaju prognoze vremena. Osnovnu teškoću u realizaciji ovih veza danas predstavlja njihova brojnost i uticaj znatnih smetnji. Traženje izlaza u velikim emisionim snagama (1 000 kW) predstavlja samo privremeno rešenje za izbegavanje smetnjii interferencija. Zato se izlaz traži u drugim sistemima radio-veza.

Radio relejne veze rade u opsegu metarskih, decimetarskih i centimetarskih talasa, nazivaju ih i vezama na ultra kratkim talasima (UKT). A ako je talasna dužina manja od 25 cm, često nose naziv mikrotalasne veze ili veze na hiperfrekvencijama. U ovim vezama isključivo se koristi direktan talas pa se antene moraju nalaziti na liniji optičke vidljivosti . Razdaljine koje mogu da se premoste direktnom vezom u jednom skoku nisu velike, a da bise ostvarile veze na veće distance, grade se usputne, relejne stanice. U njima se signal, primljen od prethodne stanice, pojačava i emituje ka sledećoj relejnoj stanici. Zahvaljujući malim talasnim dužinama, moguće je graditi antene na jednom sasvim drugom principu od onoga na kom se grade antene za duge, srednje ili kratke talase. Ovde mogu da se realizuju antene za koje tako reći važe principi geometrijske optike. Jedan radijator, vrlo malih dimenzija, postavljen u žižu paraboloidalnog reflektora, zrači radio-talase tako da se oni posle refleksije od ovog metalnog reflektora prostiru ka udaljenoj tački u jednom vrlo uskom snopu. Stoga,neki ove veze nazivaju i Hertzovim kablovima. . Drugi razlog koji za izbor vrlo visokih učestanosti je da je u širokom opsegu učestanosti moguće je smestiti ogroman broj kanala, Kao treći razlog može se navesti fakat da u ovom opsegu ne postoje ni industrijske smetnje ni atmosferska pražnjenja.

Radio relejne veze rade u opsegu metarskih, decimetarskih i centimetarskih talasa, nazivaju ih i vezama na ultra kratkim talasima (UKT). A ako je talasna dužina manja od 25 cm, često nose naziv mikrotalasne veze ili veze na hiperfrekvencijama. U ovim vezama isključivo se koristi direktan talas pa se antene moraju nalaziti na liniji optičke vidljivosti . Razdaljine koje mogu da se premoste direktnom vezom u jednom skoku nisu velike, a da bise ostvarile veze na veće distance, grade se usputne, relejne stanice. U njima se signal, primljen od prethodne stanice, pojačava i emituje ka sledećoj relejnoj stanici. Zahvaljujući malim talasnim dužinama, moguće je graditi antene na jednom sasvim drugom principu od onoga na kom se grade antene za duge, srednje ili kratke talase. Ovde mogu da se realizuju antene za koje tako reći važe principi geometrijske optike. Jedan radijator, vrlo malih dimenzija, postavljen u žižu paraboloidalnog reflektora, zrači radio-talase tako da se oni posle refleksije od ovog metalnog reflektora prostiru ka udaljenoj tački u jednom vrlo uskom snopu. Stoga,neki ove veze nazivaju i Hertzovim kablovima. . Drugi razlog koji za izbor vrlo visokih učestanosti je da je u širokom opsegu učestanosti moguće je smestiti ogroman broj kanala, Kao treći razlog može se navesti fakat da u ovom opsegu ne postoje ni industrijske smetnje ni atmosferska pražnjenja.

Radio relejne veze rade u opsegu metarskih, decimetarskih i centimetarskih talasa, nazivaju ih i vezama na ultra kratkim talasima (UKT). A ako je talasna dužina manja od 25 cm, često nose naziv mikrotalasne veze ili veze na hiperfrekvencijama. U ovim vezama isključivo se koristi direktan talas pa se antene moraju nalaziti na liniji optičke vidljivosti . Razdaljine koje mogu da se premoste direktnom vezom u jednom skoku nisu velike, a da bise ostvarile veze na veće distance, grade se usputne, relejne stanice. U njima se signal, primljen od prethodne stanice, pojačava i emituje ka sledećoj relejnoj stanici. Zahvaljujući malim talasnim dužinama, moguće je graditi antene na jednom sasvim drugom principu od onoga na kom se grade antene za duge, srednje ili kratke talase. Ovde mogu da se realizuju antene za koje tako reći važe principi geometrijske optike. Jedan radijator, vrlo malih dimenzija, postavljen u žižu paraboloidalnog reflektora, zrači radio-talase tako da se oni posle refleksije od ovog metalnog reflektora prostiru ka udaljenoj tački u jednom vrlo uskom snopu. Stoga,neki ove veze nazivaju i Hertzovim kablovima. . Drugi razlog koji za izbor vrlo visokih učestanosti je da je u širokom opsegu učestanosti moguće je smestiti ogroman broj kanala, Kao treći razlog može se navesti fakat da u ovom opsegu ne postoje ni industrijske smetnje ni atmosferska pražnjenja.

Radio relejne veze rade u opsegu metarskih, decimetarskih i centimetarskih talasa, nazivaju ih i vezama na ultra kratkim talasima (UKT). A ako je talasna dužina manja od 25 cm, često nose naziv mikrotalasne veze ili veze na hiperfrekvencijama. U ovim vezama isključivo se koristi direktan talas pa se antene moraju nalaziti na liniji optičke vidljivosti . Razdaljine koje mogu da se premoste direktnom vezom u jednom skoku nisu velike, a da bise ostvarile veze na veće distance, grade se usputne, relejne stanice. U njima se signal, primljen od prethodne stanice, pojačava i emituje ka sledećoj relejnoj stanici. Zahvaljujući malim talasnim dužinama, moguće je graditi antene na jednom sasvim drugom principu od onoga na kom se grade antene za duge, srednje ili kratke talase. Ovde mogu da se realizuju antene za koje tako reći važe principi geometrijske optike. Jedan radijator, vrlo malih dimenzija, postavljen u žižu paraboloidalnog reflektora, zrači radio-talase tako da se oni posle refleksije od ovog metalnog reflektora prostiru ka udaljenoj tački u jednom vrlo uskom snopu. Stoga,neki ove veze nazivaju i Hertzovim kablovima. . Drugi razlog koji za izbor vrlo visokih učestanosti je da je u širokom opsegu učestanosti moguće je smestiti ogroman broj kanala, Kao treći razlog može se navesti fakat da u ovom opsegu ne postoje ni industrijske smetnje ni atmosferska pražnjenja.

Na krajnjoj stanici postoji predajnik označen sa R i prijemnik označen sa T. Signal koji se prenosi, priključuje se u tačku At. U predajniku putem modulacije, taj spektar se transfoimiše u neki odgovarajući NF spektar, koji se nalazi oko učestanosti f1. Sa izlaza predajnika T, ovaj signal odlazi preko cirkulatora Cr na antenu, Cirkulator je uređaj čije slabljenje od predajnika ka anteni je vrlo malo, isto tako od antene ka ulazu u prijemnik, a vrlo je veliko od izlaza predajnika ka ulazu u prijemnik. Na taj način ostvaruje se prelaz sa četvorožičnog na dvožicni rad i obrnuto, i omogućuje korišćenje jedne antene za predaju i prijem.Sada se radio signal u vidu radio talasa prostire do antene na relejnoj stanici C. Obično signal oslabi u proseku za oko 60 dB. . Na relejnoj stanici C, signal se primi prijemnikom R i ponovo pojača predajnikom T. Sem toga, njegov spektar se sada transponuje u okolinu neke druge učestanosti na kojoj radi predajnik na relejnoj stanici C a za smer veze AB. Kada bi on radio na učestanosti f1 došlo bi do samooscilovanja. Da bi se to sprečilo menja se učestanost f1 u f̛1 (ef jedan prim) učestanost Ovakav signal se sada na isti način prenosi do krajnje stanice B. Sve što je rečeno za smer veze AB važi i zasmer BA.

Na krajnjoj stanici postoji predajnik označen sa T i prijemnik označen sa R. Signal koji se prenosi, priključuje se u tačku At. U predajniku putem modulacije, taj spektar se transfoimiše u neki odgovarajući NF spektar, koji se nalazi oko učestanosti f1. Sa izlaza predajnika T, ovaj signal odlazi preko cirkulatora Cr na antenu, Cirkulator je uređaj čije pojačanje od predajnika ka anteni je vrlo malo, isto tako od antene ka ulazu u prijemnik, a vrlo je veliko od izlaza predajnika ka ulazu u prijemnik. Na taj način ostvaruje se prelaz sa četvorožičnog na dvožicni rad i obrnuto, i omogućuje korišćenje jedne antene za predaju i prijem.Sada se radio signal u vidu radio talasa prostire do antene na relejnoj stanici C. Obično signal oslabi u proseku za oko 60 dB. . Na relejnoj stanici C, signal se primi prijemnikom R i ponovo pojača predajnikom T. Sem toga, njegov spektar se sada transponuje u okolinu neke druge učestanosti na kojoj radi predajnik na relejnoj stanici C a za smer veze AB. Kada bi on radio na učestanosti f1 došlo bi do samooscilovanja. Da bi se to sprečilo menja se učestanost f1 u f̛1 (ef jedan prim) učestanost Ovakav signal se sada na isti način prenosi do krajnje stanice B. Sve što je rečeno za smer veze AB važi i zasmer BA.

Na krajnjoj stanici postoji predajnik označen sa T i prijemnik označen sa R. Signal koji se prenosi, priključuje se u tačku At. U predajniku putem modulacije, taj spektar se transfoimiše u neki odgovarajući VF spektar, koji se nalazi oko učestanosti f1. Sa izlaza predajnika T, ovaj signal odlazi preko cirkulatora Cr na antenu, Cirkulator je uređaj čije slabljenje od predajnika ka anteni je vrlo malo, isto tako od antene ka ulazu u prijemnik, a vrlo je veliko od izlaza predajnika ka ulazu u prijemnik. Na taj način ostvaruje se prelaz sa četvorožičnog na dvožicni rad i obrnuto, i omogućuje korišćenje jedne antene za predaju i prijem.Sada se radio signal u vidu radio talasa prostire do antene na relejnoj stanici C. Obično signal oslabi u proseku za oko 60 dB. . Na relejnoj stanici C, signal se primi prijemnikom R i ponovo pojača predajnikom T. Sem toga, njegov spektar se sada transponuje u okolinu neke druge učestanosti na kojoj radi predajnik na relejnoj stanici C a za smer veze AB. Kada bi on radio na učestanosti f1 došlo bi do samooscilovanja. Da bi se to sprečilo menja se učestanost f1 u f̛1 (ef jedan prim) učestanost Ovakav signal se sada na isti način prenosi do krajnje stanice B. Sve što je rečeno za smer veze AB važi i zasmer BA.

Na krajnjoj stanici postoji predajnik označen sa T i prijemnik označen sa R. Signal koji se prenosi, priključuje se u tačku At. U predajniku putem modulacije, taj spektar se transfoimiše u neki odgovarajući VF spektar, koji se nalazi oko učestanosti f1. Sa izlaza predajnika R, ovaj signal odlazi preko cirkulatora Cr na splite., Spliter je uređaj čije slabljenje od predajnika ka anteni je vrlo malo, isto tako od antene ka ulazu u prijemnik, a vrlo je veliko od izlaza predajnika ka ulazu u prijemnik. Na taj način ostvaruje se prelaz sa četvorožičnog na dvožicni rad i obrnuto, i omogućuje korišćenje jedne antene za predaju i prijem.Sada se radio signal u vidu radio talasa prostire do antene na relejnoj stanici C. Obično signal oslabi u proseku za oko 60 dB. . Na relejnoj stanici C, signal se primi prijemnikom R i ponovo pojača predajnikom T. Sem toga, njegov spektar se sada transponuje u okolinu neke druge učestanosti na kojoj radi predajnik na relejnoj stanici C a za smer veze AB. Kada bi on radio na učestanosti f1 došlo bi do samooscilovanja. Da bi se to sprečilo menja se učestanost f1 u f̛1 (ef jedan prim) učestanost Ovakav signal se sada na isti način prenosi do krajnje stanice B. Sve što je rečeno za smer veze AB važi i zasmer BA.

ITUT je dao preporuke koje se odnose na plan frekvencija relejnih kanala. Držeći se njega, moguće je spajanje uređaja različite proizvodnje, ukupno ima 6 pari faza na kojima je moguće realizovati 6 dupleksnih radiokanala. Učestanosti predaje i prijema na jednoj stanici, na primer,f3 i f3̛ uvek se razlikuju za 213 MHz. Iz ovoga sledi da se na jednoj trasi može realizovati najviše 6 paralelnih dupleksnih radio-kanala u opsegu od 4 GHz. Kapacitet ovakvog sistema iznosi 1 200 telefonskih kanala. Ovakvo rešenje potpuno podseća na ono klasično rešenje gde se duž drumova fizički vazdušni vodovi postavljaju na stubove.

ITUT je dao preporuke koje se odnose na plan frekvencija radio kanala. Držeći se njega, moguće je spajanje uređaja različite proizvodnje, ukupno ima 7 pari učestanosti na kojima je moguće realizovati 6 dupleksnih radiokanala. Učestanosti predaje i prijema na jednoj stanici, na primer,f4 i f3̛ uvek se razlikuju za 2113 MHz. Iz ovoga sledi da se na jednoj trasi može realizovati najviše 6 paralelnih dupleksnih radio-kanala u opsegu od 4 GHz. Kapacitet ovakvog sistema iznosi 1 200 telefonskih kanala. Ovakvo rešenje potpuno podseća na ono klasično rešenje gde se duž drumova fizički vazdušni vodovi postavljaju na stubove.

ITU je dao preporuke koje se odnose na plan frekvencija radio kanala. Držeći se njega, moguće je spajanje uređaja različite proizvodnje, ukupno ima 7 pari učestanosti na kojima je moguće realizovati 6 dupleksnih radiokanala. Učestanosti predaje i prijema na jednoj stanici, na primer,f3 i f3̛ uvek se razlikuju za 213,3 MHz. Iz ovoga sledi da se na jednoj trasi može realizovati najviše 6 paralelnih dupleksnih radio-kanala u opsegu od 4 GHz. Kapacitet ovakvog sistema iznosi 1 200 telefonskih kanala. Ovakvo rešenje potpuno podseća na ono klasično rešenje gde se duž drumova fizički vazdušni vodovi postavljaju na stubove.

ITU je dao preporuke koje se odnose na plan frekvencija radio kanala. Držeći se njega, moguće je spajanje uređaja različite proizvodnje, ukupno ima 6 pari učestanosti na kojima je moguće realizovati 6 dupleksnih radiokanala. Učestanosti predaje i prijema na jednoj stanici, na primer,f3 i f3̛ uvek se razlikuju za 213 MHz. Iz ovoga sledi da se na jednoj trasi može realizovati najviše 6 paralelnih dupleksnih radio-kanala u opsegu od 4 GHz. Kapacitet ovakvog sistema iznosi 1 200 telefonskih kanala. Ovakvo rešenje potpuno podseća na ono klasično rešenje gde se duž drumova fizički vazdušni vodovi postavljaju na stubove.

Kako je kod RR veze reč o mikrotalasima, a poznato je da se oni sa vrlo malim gubitkom snage reflektuju od metalnih površina, stoga se često postavljaju ravne metalne površine, čije su dimenzije, na primer, 8x7 m2, između dve susedne stanice kad između njih postoji direktna optička vidljivost. Izborom podesne tačke za reflektor, prepreke se tako mogu zaobići.Posebnu vrstu nepokretnih veza između dve fiksne tačke predstavljaju tako-zvane veze sa troposferskim rasipanjem. To je jedan sistem koji ima predajnik vrlo velike snage, od nekoliko stotina W do 50 kW i koji radi u domenu mikrotalasa. Koriste se antene sa velikim paraboloidalnim reflektorima čiji prečnik otvora iznosi između 3 m i 35 m. Stoga je zračenje jako usmereno. V. Usled uvek prisutnih nehomogenosti, dolazi do disperzije talasa i jedan relativno veoma mali deo snage reflektuje se ka zemlji. Osetljivim prijemnikom, signal može da se primi. Tako se ovim vezama mogu jednim skokom premostiti razdaljine od nekoliko stotina kilometara. Njima se prenose multipleksni telefonski i televizijski signali. One su podesne za veze preko mora i nepristupačnih terena. Tako je, na primer, vezana francuska južna obala sa Alžirom i Italija sa Sardinijom.

Kako je kod RR veze reč o mikrotalasima, a poznato je da se oni sa vrlo malim gubitkom snage reflektuju od metalnih površina, stoga se često postavljaju ravne metalne površine, čije su dimenzije, na primer, 9x7 m2, između dve susedne stanice kad između njih ne postoji direktna optička vidljivost. Izborom podesne tačke za reflektor, prepreke se tako mogu zaobići.Posebnu vrstu nepokretnih veza između dve fiksne tačke predstavljaju tako-zvane veze sa troposferskim rasipanjem. To je jedan sistem koji ima predajnik vrlo velike snage, od nekoliko stotina W do 50 kW i koji radi u domenu mikrotalasa. Koriste se antene sa velikim paraboloidalnim reflektorima čiji prečnik otvora iznosi između 3 m i 35 m. Stoga je zračenje jako usmereno. V. Usled uvek prisutnih nehomogenosti, dolazi do disperzije talasa i jedan relativno veoma mali deo snage reflektuje se ka zemlji. Osetljivim prijemnikom, signal može da se primi. Tako se ovim vezama mogu jednim skokom premostiti razdaljine od nekoliko stotina kilometara. Njima se prenose multipleksni telefonski i televizijski signali. One su podesne za veze preko mora i nepristupačnih terena. Tako je, na primer, vezana francuska južna obala sa Alžirom i Italija sa Sardinijom.

Kako je kod RR veze reč o mikrotalasima, a poznato je da se oni sa vrlo malim gubitkom snage reflektuju od metalnih površina, stoga se često postavljaju ravne metalne površine, čije su dimenzije, na primer, 8x7 m2, između dve susedne stanice kad između njih postoji direktna optička vidljivost. Izborom podesne tačke za reflektor, prepreke se tako ne mogu zaobići.Posebnu vrstu nepokretnih veza između dve fiksne tačke predstavljaju tako-zvane veze sa troposferskim rasipanjem. To je jedan sistem koji ima predajnik vrlo velike snage, od nekoliko stotina W do 50 kW i koji radi u domenu mikrotalasa. Koriste se antene sa velikim paraboloidalnim reflektorima čiji prečnik otvora iznosi između 3 m i 35 m. Stoga je zračenje jako usmereno. V. Usled uvek prisutnih nehomogenosti, dolazi do disperzije talasa i jedan relativno veoma mali deo snage reflektuje se ka zemlji. Osetljivim prijemnikom, signal može da se primi. Tako se ovim vezama mogu jednim skokom premostiti razdaljine od nekoliko stotina kilometara. Njima se prenose multipleksni telefonski i televizijski signali. One su podesne za veze preko mora i nepristupačnih terena. Tako je, na primer, vezana francuska južna obala sa Alžirom i Italija sa Sardinijom.

Kako je kod RR veze reč o mikrotalasima, a poznato je da se oni sa vrlo malim gubitkom snage reflektuju od metalnih površina, stoga se često postavljaju ravne metalne površine, čije su dimenzije, na primer, 9x7 m2, između dve susedne stanice kad između njih postoji direktna optička vidljivost. Izborom podesne tačke za reflektor, prepreke se tako mogu zaobići.Posebnu vrstu pokretnih veza između dve fiksne tačke predstavljaju tako-zvane veze sa troposferskim rasipanjem. To je jedan sistem koji ima predajnik vrlo velike snage, od nekoliko stotina W do 50 kW i koji radi u domenu mikrotalasa. Koriste se antene sa velikim paraboloidalnim reflektorima čiji prečnik otvora iznosi između 3 m i 35 m. Stoga je zračenje jako usmereno. V. Usled uvek prisutnih nehomogenosti, dolazi do disperzije talasa i jedan relativno veoma mali deo snage reflektuje se ka zemlji. Osetljivim prijemnikom, signal može da se primi. Tako se ovim vezama mogu jednim skokom premostiti razdaljine od nekoliko stotina kilometara. Njima se prenose multipleksni telefonski i televizijski signali. One su podesne za veze preko mora i nepristupačnih terena. Tako je, na primer, vezana francuska južna obala sa Alžirom i Italija sa Sardinijom.

Radio predajnik ima zadatak da proizvede signal dovoljno visoke frekvencije i dovoljno velike snage, a zatim da ga moduliše signalom koji predstavlja magnetni ekvivalent poruke koju treba preneti na daljinu. Ovakav modulisani signal ide dalje na izlazni limitera snage, a onda na antenu preko koje se zrači u okolni prostor. FDM signal pre ulaska u frekvencijski modulator (FM) ide na obradu u kolo za preemfazis. Tu se komponente iz gornjeg dela spektra modulišućeg signala istaknu po amplitudi u odnosu na komponente iz donjeg dela spektra. Ovakva obrada je zbog toga jer sa porastom frekvencije u spektru modulišućeg signala šum postaje sve veći, a samim tim odnos signal/šum sve manji. Postupkom preemfazisa, odnosno isticanjem viših frekvencija u spektru modulišućeg signala, izaziva se veća devijacija frekvencije u gornjem delu spektra, a samim tim poboljšava se i odnos signal/šum.

Radio predajnik ima zadatak da proizvede signal nosilac dovoljno visoke frekvencije i dovoljno velike snage, a zatim da ga demoduliše signalom koji predstavlja električni ekvivalent poruke koju treba preneti na daljinu. Ovakav demodulisani signal ide dalje na izlazni pojačavač snage, a onda na antenu preko koje se zrači u okolni prostor. FDM signal pre ulaska u frekvencijski modulator (FM) ide na obradu u kolo za preemfazis. Tu se komponente iz gornjeg dela spektra modulišućeg signala istaknu po amplitudi u odnosu na komponente iz donjeg dela spektra. Ovakva obrada je zbog toga jer sa porastom frekvencije u spektru modulišućeg signala šum postaje sve veći, a samim tim odnos signal/šum sve manji. Postupkom preemfazisa, odnosno isticanjem viših frekvencija u spektru modulišućeg signala, izaziva se veća devijacija frekvencije u gornjem delu spektra, a samim tim poboljšava se i odnos signal/šum.

Radio predajnik ima zadatak da proizvede signal nosilac dovoljno visoke frekvencije i vrlo male snage, a zatim da ga moduliše signalom koji predstavlja električni ekvivalent poruke koju treba preneti u jonosferu. Ovakav modulisani signal ide dalje na izlazni pojačavač snage, a onda na antenu preko koje se zrači u okolni prostor. FDM signal pre ulaska u frekvencijski modulator (FM) ide na obradu u kolo za preemfazis. Tu se komponente iz gornjeg dela spektra modulišućeg signala istaknu po amplitudi u odnosu na komponente iz donjeg dela spektra. Ovakva obrada je zbog toga jer sa porastom frekvencije u spektru modulišućeg signala šum postaje sve veći, a samim tim odnos signal/šum sve manji. Postupkom preemfazisa, odnosno isticanjem viših frekvencija u spektru modulišućeg signala, izaziva se veća devijacija frekvencije u gornjem delu spektra, a samim tim poboljšava se i odnos signal/šum.

Radio predajnik ima zadatak da proizvede signal nosilac dovoljno visoke frekvencije i dovoljno velike snage, a zatim da ga moduliše signalom koji predstavlja električni ekvivalent poruke koju treba preneti na daljinu. Ovakav modulisani signal ide dalje na izlazni pojačavač snage, a onda na antenu preko koje se zrači u okolni prostor. FDM signal pre ulaska u frekvencijski modulator (FM) ide na obradu u kolo za preemfazis. Tu se komponente iz gornjeg dela spektra modulišućeg signala istaknu po amplitudi u odnosu na komponente iz donjeg dela spektra. Ovakva obrada je zbog toga jer sa porastom frekvencije u spektru modulišućeg signala šum postaje sve veći, a samim tim odnos signal/šum sve manji. Postupkom preemfazisa, odnosno isticanjem viših frekvencija u spektru modulišućeg signala, izaziva se veća devijacija frekvencije u gornjem delu spektra, a samim tim poboljšava se i odnos signal/šum.

Radio prijemnik se koristi za prijem raznih vrsta signala koji do njega dolaze u vidu radio talasa. Njegov zadatak je da izvrši izdvajanje korisnih signala, pojača ih i pretvori u oblik koji je neophodan za rad potrošača.Energija radio talasa indukuje se u prijemnoj anteni i u vidu signala vrlo visoke frekvencije dospeva preko odgovarajućeg filtra propusnika opsega na niskošumni pojačavač. Zatim se ovaj mikrotalasni (RF) signal meša u mešaču sa signalom iz mikrotalasnog oscilatora. Produkt mešanja ova dva signala različite frekvencije je međufrekvencijski (IF) signal, sa frekvencijom koja je razlika frekvencija pomenutih signala. Mešač, mikrotalasni oscilator i odgovarajući filter propusnik opsega čine RF/IF konvertor, Signal iz konvertora ide u FM demodulator, ako je u pitanju analogni prenos, ili u slučaju digitalnog prenosa u PSK ili QAM demodulator. Na izlazu demodulatora se dobija ili analogni višekanalni multipleksni signal FDM, ili digitalni višekanalni multipleksni signal PCM/TDM, u zavisnosti da li se radi o analognom ili digitalnom prenosu.

Radio prijemnik se koristi za prijem raznih vrsta signala koji do njega dolaze u vidu mehaničkih talasa. Njegov zadatak je da izvrši izdvajanje korisnih signala, oslabi ih i pretvori u oblik koji je neophodan za rad potrošača.Energija radio talasa indukuje se u prijemnoj anteni i u vidu signala vrlo visoke frekvencije dospeva preko odgovarajućeg filtra propusnika opsega na niskošumni pojačavač. Zatim se ovaj mikrotalasni (RF) signal meša u mešaču sa signalom iz mikrotalasnog oscilatora. Produkt mešanja ova dva signala različite frekvencije je međufrekvencijski (IF) signal, sa frekvencijom koja je razlika frekvencija pomenutih signala. Mešač, mikrotalasni oscilator i odgovarajući filter propusnik opsega čine RF/IF konvertor, Signal iz konvertora ide u FM demodulator, ako je u pitanju analogni prenos, ili u slučaju digitalnog prenosa u PSK ili QAM demodulator. Na izlazu demodulatora se dobija ili analogni višekanalni multipleksni signal FDM, ili digitalni višekanalni multipleksni signal PCM/TDM, u zavisnosti da li se radi o analognom ili digitalnom prenosu.

Radio prijemnik se koristi za prijem raznih vrsta signala koji do njega dolaze u vidu radio talasa. Njegov zadatak je da izvrši izdvajanje nekorisnih signala, pojača ih i pretvori u oblik koji je potreban za rad potrošača.Energija radio talasa indukuje se u prijemnoj anteni i u vidu signala vrlo visoke frekvencije dospeva preko odgovarajućeg filtra propusnika opsega na niskošumni pojačavač. Zatim se ovaj mikrotalasni (RF) signal meša u mešaču sa signalom iz mikrotalasnog oscilatora. Produkt mešanja ova dva signala različite frekvencije je međufrekvencijski (IF) signal, sa frekvencijom koja je razlika frekvencija pomenutih signala. Mešač, mikrotalasni oscilator i odgovarajući filter propusnik opsega čine RF/IF konvertor, Signal iz konvertora ide u FM demodulator, ako je u pitanju analogni prenos, ili u slučaju digitalnog prenosa u PSK ili QAM demodulator. Na izlazu demodulatora se dobija ili analogni višekanalni multipleksni signal FDM, ili digitalni višekanalni multipleksni signal PCM/TDM, u zavisnosti da li se radi o analognom ili digitalnom prenosu.

Radio prijemnik se koristi za predaju raznih vrsta signala koji do njega dolaze u vidu radio talasa. Njegov zadatak je da završi izdvajanje nekorisnih signala, pojača ih i pretvori u oblik koji je neophodan za rad potrošača.Masa radio talasa indukuje se u prijemnoj anteni i u vidu signala vrlo visoke frekvencije dospeva preko odgovarajućeg filtra propusnika opsega na niskošumni pojačavač. Zatim se ovaj mikrotalasni (RF) signal meša u mešaču sa signalom iz mikrotalasnog oscilatora. Produkt mešanja ova dva signala različite frekvencije je međufrekvencijski (IF) signal, sa frekvencijom koja je razlika frekvencija pomenutih signala. Mešač, mikrotalasni oscilator i odgovarajući filter propusnik opsega čine RF/IF konvertor, Signal iz konvertora ide u FM demodulator, ako je u pitanju analogni prenos, ili u slučaju digitalnog prenosa u PSK ili QAM demodulator. Na izlazu demodulatora se dobija ili analogni višekanalni multipleksni signal FDM, ili digitalni višekanalni multipleksni signal PCM/TDM, u zavisnosti da li se radi o analognom ili digitalnom prenosu.

Savremene RR veze su digitalne zbog niza prednosti, a osnovna prednost leži u procesu degeneracije signala, koja onemogućava očuvanje karakteristika signala pri prenosu na vrlo velike udaljenosti. Ekonomičnost i fleksibilnost digitalnih RR sistema uslovili su trend digitalizacije RR sistema u eksploataciji.Izrazi za slabljenje trase važi samo u slobodnom prostoru i dovode se u pitanje njegovu primenu u realnim slučajevima. Međutim, moguće je približiti se ovim idealizovanim uslovima ako je tzv. I Frenelova zona slobodna i bez ikakvih prepreka. I Frenelova zona je prostorna površina koju obuhvata rotacioni elipsoid, u čijim se žižama nalaze predajna i prijemna antena. Idealno bi bilo postaviti relejnu stanicu na što više vrhove planina, ali su osnovni problem pristupni put i napajanje, pa tako sa povećanjem nadmorske visine i složenošću reljefa cena stanice raste.

Savremene RR veze su analogne zbog niza prednosti, a osnovna prednost leži u procesu degeneracije signala, koja omogućava očuvanje karakteristika signala i pri prenosu na vrlo velike udaljenosti. Ekonomičnost i fleksibilnost digitalnih RR sistema uslovili su trend digitalizacije RR sistema u eksploataciji.Izrazi za slabljenje trase važi samo u slobodnom prostoru i dovode se u pitanje njegovu primenu u realnim slučajevima. Međutim, moguće je približiti se ovim idealizovanim uslovima ako je tzv. I Frenelova zona slobodna i bez ikakvih prepreka. I Frenelova zona je prostorna površina koju obuhvata rotacioni elipsoid, u čijim se žižama nalaze predajna i prijemna antena. Idealno bi bilo postaviti relejnu stanicu na što više vrhove planina, ali su osnovni problem pristupni put i napajanje, pa tako sa povećanjem nadmorske visine i složenošću reljefa cena stanice raste.

Savremene RR veze su digitalne zbog niza prednosti, a osnovna prednost leži u procesu regeneracije signala, koja omogućava očuvanje karakteristika signala i pri prenosu na vrlo velike udaljenosti. Ekonomičnost i fleksibilnost digitalnih RR sistema uslovili su trend digitalizacije RR sistema u eksploataciji.Izrazi za slabljenje trase važi samo u slobodnom prostoru i dovode se u pitanje njegovu primenu u realnim slučajevima. Međutim, moguće je približiti se ovim idealizovanim uslovima ako je tzv. I Frenelova zona slobodna i bez ikakvih prepreka. I Frenelova zona je prostorna površina koju obuhvata rotacioni elipsoid, u čijim se žižama nalaze predajna i prijemna antena. Idealno bi bilo postaviti relejnu stanicu na što više vrhove planina, ali su osnovni problem pristupni put i napajanje, pa tako sa povećanjem nadmorske visine i složenošću reljefa cena stanice raste.

Savremene RR veze su digitalne zbog niza prednosti, a osnovna prednost leži u procesu regeneracije EM talasa, koja omogućava očuvanje karakteristika signala i pri prenosu na vrlo velike udaljenosti. Ekonomičnost i fleksibilnost digitalnih RR sistema uslovili su trend digitalizacije RR sistema u eksploataciji.Izrazi za slabljenje trase važi samo u slobodnom prostoru i dovode se u pitanje njegovu primenu u realnim slučajevima. Međutim, moguće je približiti se ovim idealizovanim uslovima ako je tzv. I Frenelova zona slobodna i bez ikakvih prepreka. I Frenelova zona je prostorna površina koju obuhvata rotacioni elipsoid, u čijim se žižama nalaze predajna i prijemna antena. Idealno bi bilo postaviti relejnu stanicu na što više vrhove planina, ali su osnovni problem pristupni put i napajanje, pa tako sa povećanjem nadmorske visine i složenošću reljefa cena stanice raste.

Mikrotalasni radio prenos je tehnika koji koristi usmereno zračenje (snop) radio-talasa u mikrotalasnom opsegu učestanosti za prenošenje analognih signala, između dve lokacije koje mogu biti udaljene od nekoliko metara do nekoliko desetina kilometara. Može se reći da emisiona tehnika počinje mikrotalasnim linkovima. Postoje dve varijante mikrotalasnih linkova – analogni i digitalni. Jedan analogni link može da primi jedan video i četiri audio signala, koji dalje prosleđuje preko IF modulatora na antenu.Digitalni linkovi, imaju četiri puta veći kapacitet od analognih. Signal se kompresuje u koderu, vrši se multipleksiranje, a zatim se signal vodi u QPSK modulator i šalje na antenu. Ukratko, analogni signal se šalje direktno u modulator, a u slučaju digitalnog emitovanja signal prolazi prvo kroz DVB enkoder, a zatim se vodi u modulator.

Mikrotalasni radio prenos je tehnologija koji koristi usmereno zračenje (snop) radio-talasa u mikrotalasnom opsegu učestanosti za prenošenje digitalnih i analognih signala, između dve lokacije koje mogu biti udaljene od nekoliko metara do nekoliko stotina kilometara. Može se reći da emisiona tehnika počinje mikrotalasnim linkovima. Postoje dve varijante mikrotalasnih linkova – analogni i digitalni. Jedan analogni link može da primi jedan video i četiri audio signala, koji dalje prosleđuje preko IF modulatora na antenu.Digitalni linkovi, imaju četiri puta veći kapacitet od analognih. Signal se kompresuje u koderu, vrši se multipleksiranje, a zatim se signal vodi u QPSK modulator i šalje na antenu. Ukratko, analogni signal se šalje direktno u modulator, a u slučaju digitalnog emitovanja signal prolazi prvo kroz DVB enkoder, a zatim se vodi u modulator.

Mikrotalasni radio prenos je tehnika koji koristi usmereno zračenje (snop) radio-talasa u makrotalasnom opsegu učestanosti za prenošenje digitalnih i analognih signala, između dve lokacije koje mogu biti udaljene od nekoliko metara do nekoliko desetina kilometara. Može se reći da emisiona tehnika počinje mikrotalasnim linkovima. Postoje dve varijante mikrotalasnih linkova – analogni i digitalni. Jedan analogni link može da primi jedan video i četiri audio signala, koji dalje prosleđuje preko IF modulatora na antenu.

Digitalni linkovi, imaju četiri puta veći kapacitet od analognih. Signal se kompresuje u koderu, vrši se multipleksiranje, a zatim se signal vodi u QPSK modulator i šalje na antenu. Ukratko, analogni signal se šalje direktno u modulator, a u slučaju digitalnog emitovanja signal prolazi prvo kroz DVB enkoder, a zatim se vodi u modulator.

Mikrotalasni radio prenos je tehnologija koji koristi usmereno zračenje (snop) radio-talasa u mikrotalasnom opsegu učestanosti za prenošenje analognih signala, između dve lokacije koje mogu biti udaljene od nekoliko metara do nekoliko desetina kilometara. Može se reći da emisiona tehnika počinje mikrotalasnim linkovima. Postoje dve varijante mikrotalasnih linkova – analogni i digitalni. Jedan analogni link može da primi jedan video i četiri audio signala, koji dalje prosleđuje preko IF modulatora na antenu. Digitalni linkovi, imaju četiri puta veći kapacitet od analognih. Signal se kompresuje u koderu, vrši se multipleksiranje, a zatim se signal vodi u QPSK modulator i šalje na antenu. Ukratko, analogni signal se šalje direktno u modulator, a u slučaju digitalnog emitovanja signal prolazi prvo kroz DVB enkoder, a zatim se vodi u modulator.

U kućištu DVB enkodera, veličine 400x40x10 cm, se nalaze spliteri, pojačavači i ostala kola za formatiranje digitalnih signala. Može se reći da dekoder predstavlja „mozak operacije“, a praktično je najmanji uređaj u celom emisionom lancu. Radio relejne veze se ostvaruju na učestanostima od 2 do 12 GHz. Konverzija signala iz osnovnog opsega (~ 5 MHz) se vrši u dva modulaciona koraka. Signal se prvo podiže na međufrekvenciju (donja polovina) a zatim se konvertuje na željenu mikrotalasnu učestanost (gornji polovina modulatora).Kvalitetne parabolične antene velike direktivnosti su izuzetno skupe i zbog toga je uvek ekonomičnije koristiti istu antenu za predaju i prijem. Za izolaciju predaje i prijema koristi se moduo za grananje koji se nalazi između modulatora za mikrotalasne linkove i radio-relejnih antena. Sastoji se od filtara i cirkulatora koji imaju zadatak da razdvoje signal predaje i prijema.

U kućištu DVB dekodera, veličine 40x40x10 cm, se nalaze filtri, pojačavači i ostala kola za formatiranje digitalnih signala. Može se reći da dekoder predstavlja „mozak operacije“, a praktično je najmanji uređaj u celom emisionom lancu. Radio relejne veze se ostvaruju na učestanostima od 2 do 12 GHz. Konverzija signala iz osnovnog opsega (~ 5 MHz) se vrši u dva modulaciona koraka. Signal se prvo podiže na međufrekvenciju (donja polovina) a zatim se konvertuje na željenu mikrotalasnu učestanost (gornji polovina modulatora).Kvalitetne parabolične antene velike direktivnosti su izuzetno skupe i zbog toga je uvek ekonomičnije koristiti istu antenu za predaju i prijem. Za izolaciju predaje i prijema koristi se moduo za grananje koji se nalazi između modulatora za mikrotalasne linkove i radio-relejnih antena. Sastoji se od filtara i cirkulatora koji imaju zadatak da razdvoje signal predaje i prijema.

U kućištu DSB enkodera, veličine 40x40x100 cm, se nalaze filtri, pojačavači i ostala kola za formatiranje digitalnih signala. Može se reći da dekoder predstavlja „mozak operacije“, a praktično je najmanji uređaj u celom emisionom lancu. Radio relejne veze se ostvaruju na učestanostima od 2 do 12 GHz. Konverzija signala iz osnovnog opsega (~ 5 MHz) se vrši u dva modulaciona koraka. Signal se prvo podiže na međufrekvenciju (donja polovina) a zatim se konvertuje na željenu mikrotalasnu učestanost (gornji polovina modulatora).Kvalitetne parabolične antene velike direktivnosti su izuzetno skupe i zbog toga je uvek ekonomičnije koristiti istu antenu za predaju i prijem. Za izolaciju predaje i prijema koristi se moduo za grananje koji se nalazi između modulatora za mikrotalasne linkove i radio-relejnih antena. Sastoji se od filtara i cirkulatora koji imaju zadatak da razdvoje signal predaje i prijema.

U kućištu DVB enkodera, veličine 40x40x10 cm, se nalaze filtri, pojačavači i ostala kola za formatiranje digitalnih signala. Može se reći da enkoder predstavlja „mozak operacije“, a praktično je najmanji uređaj u celom emisionom lancu.

Radio relejne veze se ostvaruju na učestanostima od 2 do 12 GHz. Konverzija signala iz osnovnog opsega (~ 5 MHz) se vrši u dva modulaciona koraka. Signal se prvo podiže na međufrekvenciju (donja polovina) a zatim se konvertuje na željenu mikrotalasnu učestanost (gornji polovina modulatora).Kvalitetne parabolične antene velike direktivnosti su izuzetno skupe i zbog toga je uvek ekonomičnije koristiti istu antenu za predaju i prijem. Za izolaciju predaje i prijema koristi se moduo za grananje koji se nalazi između modulatora za mikrotalasne linkove i radio-relejnih antena. Sastoji se od filtara i cirkulatora koji imaju zadatak da razdvoje signal predaje i prijema.

Nakon što je prošao kroz demodulator, signal je raspakovan i obrađen na odgovarajući način u mikrotalasnom prijemniku, i može se smatrati da u osnovnom opsegu stiže do predajnika. Uloga predajnika je da ulazni signal konvertuje na frekvenciju radnog kanala i pojača dovoljno da bi mogao da se emituje do udaljenih korisničkih prijemnika.Zadatak predajnika je da audio i video signale pojača dovoljno da bi oni mogli da se emituju širokom auditorijumu. Signal koji predajnik dobija iz mikrotalasnih linkova je reda 200 mW do 1 W, a snage sa kojima se radi na Avali su reda 2 kW do 20 kW. Ne postoji pojačavač koji može da radi sa nekoliko kW, pa se pojačavači projektuju tako da se signal na ulazu podeli na nekoliko delova jednakih snaga, pojača u odvojenim modulima, a zatim sabere. Deljenje i sabiranje snage se vrši pomoću delitelja i kombajnera .Kod TV predajnika ulazni signal se deli na više delova koji se vode na pojačavačke module i zatim sabiraju.

Nakon što je prošao kroz demdulator, signal je upakovan i obrađen na odgovarajući način u mikrotalasnom prijemniku, i može se smatrati da u transponovanom opsegu stiže do predajnika. Uloga predajnika je da ulazni signal konvertuje na frekvenciju radnog kanala i pojača dovoljno da bi mogao da se emituje do udaljenih korisničkih prijemnika.Zadatak predajnika je da audio i video signale pojača dovoljno da bi oni mogli da se emituju širokom auditorijumu. Signal koji predajnik dobija iz mikrotalasnih linkova je reda 200 mW do 1 W, a snage sa kojima se radi na Avali su reda 2 kW do 20 kW. Ne postoji pojačavač koji može da radi sa nekoliko kW, pa se pojačavači projektuju tako da se signal na ulazu podeli na nekoliko delova jednakih snaga, pojača u odvojenim modulima, a zatim sabere. Deljenje i sabiranje snage se vrši pomoću delitelja i kombajnera .Kod TV predajnika ulazni signal se deli na više delova koji se vode na pojačavačke module i zatim sabiraju.

Nakon što je prošao kroz modulator, signal je upakovan i obrađen na odgovarajući način u mikrotalasnom prijemniku, i može se smatrati da u osnovnom opsegu stiže do predajnika. Uloga predajnika je da izlazni signal konvertuje na frekvenciju radnog kanala i pojača dovoljno da bi mogao da se emituje do udaljenih korisničkih prijemnika.Zadatak predajnika je da audio i video signale pojača dovoljno da bi oni mogli da se emituju širokom auditorijumu. Signal koji predajnik dobija iz mikrotalasnih linkova je reda 200 mW do 1 W, a snage sa kojima se radi na Avali su reda 2 kW do 20 kW. Ne postoji pojačavač koji može da radi sa nekoliko kW, pa se pojačavači projektuju tako da se signal na ulazu podeli na nekoliko delova jednakih snaga, pojača u odvojenim modulima, a zatim sabere. Deljenje i sabiranje snage se vrši pomoću delitelja i kombajnera .Kod TV predajnika ulazni signal se deli na više delova koji se vode na pojačavačke module i zatim sabiraju.

Nakon što je prošao kroz modulator, signal je raspakovan i obrađen na odgovarajući način u mikrotalasnom prijemniku, i može se smatrati da u osnovnom opsegu stiže do predajnika. Uloga predajnika je da izlazni signal konvertuje na frekvenciju radnog kanala i pojača dovoljno da bi mogao da se emituje do udaljenih korisničkih prijemnika.Zadatak predajnika je da audio i video signale pojača dovoljno da bi oni mogli da se emituju širokom auditorijumu. Signal koji predajnik dobija iz mikrotalasnih linkova je reda 200 mW do 1 W, a snage sa kojima se radi na Avali su reda 2 kW do 20 kW. Ne postoji pojačavač koji može da radi sa nekoliko kW, pa se pojačavači projektuju tako da se signal na ulazu podeli na nekoliko delova jednakih snaga, pojača u odvojenim modulima, a zatim sabere. Deljenje i sabiranje snage se vrši pomoću delitelja i kombajnera .Kod TV predajnika ulazni signal se deli na više delova koji se vode na pojačavačke module i zatim sabiraju.

Usmereni sprežnjaci se uglavnom koriste u diplekserima i mernim uređajima i ređe se mogu videti kao zasebni uređaji.. Kao što je već rečeno, kod pojačavača snage u izlaznim stepenima predajnika nalaze se cirkulatori („divajderi“) i kombajneri („sabirači snage“). Oni su neophodni da bi se RF signal pravilno podelio i sabrao. Ukoliko bi se koristili obični spojevi vodova i talasovoda dolazilo bi do znatnog neprilagođenja u sistemu, što bi izazvalo nepravilan rad uređaja i njihove kvarove.Delitelji snage za FM i TV signale prave se najčešće po narudžbini za različite antenske sisteme. Uglavnom se projektuju tako da rade u čitavom VHF ili UHF opsegu. Prave se sa različitim brojem izlaza (najvišе 16), i sa različitim odnosima izlaznih snaga, čak i za antene sa radomom pod pritiskom.Kompanije koje proizvode antene obično uz njih isporučuju i svoje delitelje snage.

Usmereni sprežnjaci se uglavnom koriste u demultiplekserima i mernim uređajima i ređe se mogu videti kao zasebni uređaji.. Kao što je već rečeno, kod pojačavača snage u izlaznim stepenima predajnika nalaze se delitelji („divajderi“) i kombajneri („sabirači snage“). Oni su neophodni da bi se IF signal pravilno podelio i sabrao. Ukoliko bi se koristili obični spojevi vodova i talasovoda dolazilo bi do znatnog neprilagođenja u sistemu, što bi izazvalo nepravilan rad uređaja i njihove kvarove.Delitelji snage za FM i TV signale prave se najčešće po narudžbini za različite antenske sisteme. Uglavnom se projektuju tako da rade u čitavom VHF ili UHF opsegu. Prave se sa različitim brojem izlaza (najvišе 16), i sa različitim odnosima izlaznih snaga, čak i za antene sa radomom pod pritiskom.Kompanije koje proizvode antene obično uz njih isporučuju i svoje delitelje snage.

Usmereni sprežnjaci se uglavnom koriste u multiplekserima i mernim uređajima i ređe se mogu videti kao zasebni uređaji.. Kao što je već rečeno, kod pojačavača snage u izlaznim stepenima predajnika nalaze se delitelji („divajderi“) i kombajneri („sabirači snage“). Oni su neophodni da bi se RF signal pravilno podelio i sabrao. Ukoliko bi se koristili obični spojevi vodova i talasovoda dolazilo bi do znatnog neprilagođenja u sistemu, što bi izazvalo nepravilan rad uređaja i njihove kvarove.Delitelji snage za FM i TV signale prave se najčešće po narudžbini za različite antenske sisteme. Uglavnom se projektuju tako da rade u čitavom VHF ili UHF opsegu. Prave se sa različitim brojem izlaza (najvišе 16), i sa različitim odnosima izlaznih snaga, čak i za antene sa radomom pod pritiskom.Kompanije koje proizvode antene obično uz njih isporučuju i svoje delitelje snage.

Usmereni sprežnjaci se uglavnom koriste u demultiplekserima i mernim uređajima i ređe se mogu videti kao zasebni uređaji.. Kao što je već rečeno, kod pojačavača snage u izlaznim stepenima predajnika nalaze se cirkulatori („divajderi“) i kombajneri („sabirači snage“). Oni su neophodni da bi se RF signal pravilno podelio i sabrao. Ukoliko bi se koristili obični spojevi vodova i talasovoda dolazilo bi do znatnog neprilagođenja u sistemu, što bi izazvalo nepravilan rad uređaja i njihove kvarove.Delitelji snage za FM i TV signale prave se najčešće po narudžbini za različite antenske sisteme. Uglavnom se projektuju tako da rade u čitavom VHF ili UHF opsegu. Prave se sa različitim brojem izlaza (najvišе 16), i sa različitim odnosima izlaznih snaga, čak i za antene sa radomom pod pritiskom.Kompanije koje proizvode antene obično uz njih isporučuju i svoje delitelje snage.

Filtri su fundamentalni gradivni blokovi RF i mikrotalasnih sklopova za postizanje frekvencijske direktivnosti - propuštanje signala određenih frekvencija sa slabljenjem i nepropuštanje ostalih. Prema opsegu frekvencija koji se propušta, sve filtre možemo podeliti na: propusnike niskih učestanosti, propusnike visokih učestanosti, propusnike opsega učestanosti i nepropusnike opsega učestanosti. Propusnici niskih učestanosti, propuštaju niske a potiskuju visoke frekvencije. Filtri propusnici opsega propuštaju određeni opseg učestanosti primenjuju u oblastima gde mogu smanjiti interferenciju i šum ograničavanjem širine frekvencijskog opsega signala koji ulazi u sistem. Propusnik visokih učestanosti vrši upravo suprotnu funkciju od propusnika niskih učestanosti - propušta učestanosti iznad neke granične učestanosti. Nepropusnici opsega učestanosti ne propuštaju određeni opseg frekvencijan emaju tako veliki broj primena kao propusnici niskih i propusnici opsega učestanosti.

Filtri su fundamentalni gradivni blokovi RF i mikrotalasnih sklopova za postizanje frekvencijske selektivnosti - propuštanje signala određenih frekvencija bez slabljenja i nepropuštanje ostalih. Prema opsegu frekvencija koji se propušta, sve filtre možemo podeliti na: propusnike niskih učestanosti, propusnike visokih učestanosti, propusnike opsega učestanosti i nepropusnike opsega učestanosti. Propusnici niskih učestanosti, propuštaju niske a potiskuju visoke frekvencije. Filtri propusnici opsega propuštaju određeni opseg učestanosti primenjuju u oblastima gde mogu smanjiti interferenciju i šum ograničavanjem širine frekvencijskog opsega signala koji ulazi u sistem. Propusnik visokih učestanosti vrši upravo suprotnu funkciju od propusnika niskih učestanosti - propušta učestanosti iznad neke granične učestanosti. Nepropusnici opsega učestanosti ne propuštaju određeni opseg frekvencijan emaju tako veliki broj primena kao propusnici niskih i propusnici opsega učestanosti.

Filtri su fundamentalni gradivni blokovi IF i mikrotalasnih sklopova za postizanje frekvencijske zavisnosti - nepropuštanje signala određenih frekvencija bez slabljenja i propuštanje ostalih. Prema opsegu vremena koje se propušta, sve filtre možemo podeliti na: propusnike niskih učestanosti, propusnike visokih učestanosti, propusnike opsega učestanosti i nepropusnike opsega učestanosti. Propusnici niskih učestanosti, propuštaju niske a potiskuju visoke frekvencije. Filtri propusnici opsega propuštaju određeni opseg učestanosti primenjuju u oblastima gde mogu smanjiti interferenciju i šum ograničavanjem širine frekvencijskog opsega signala koji ulazi u sistem. Propusnik visokih učestanosti vrši upravo suprotnu funkciju od propusnika niskih učestanosti - propušta učestanosti iznad neke granične učestanosti. Nepropusnici opsega učestanosti ne propuštaju određeni opseg frekvencijan emaju tako veliki broj primena kao propusnici niskih i propusnici opsega učestanosti.

Filtri su fundamentalni gradivni blokovi RF i mikrotalasnih sklopova za postizanje frekvencijske selektivnosti - propuštanje signala određenih frekvencija sa slabljenjem i nepropuštanje ostalih. Prema opsegu frekvencija koji se propušta, sve filtre možemo podeliti na: propusnike niskih učestanosti, propusnike visokih učestanosti, propusnike opsega učestanosti i nepropusnike opsega učestanosti. Propusnici niskih učestanosti, propuštaju niske a potiskuju visoke frekvencije. Filtri propusnici opsega propuštaju određeni opseg učestanosti primenjuju u oblastima gde mogu smanjiti interferenciju i šum ograničavanjem širine frekvencijskog opsega signala koji ulazi u sistem. Propusnik visokih učestanosti vrši upravo suprotnu funkciju od propusnika niskih učestanosti - propušta učestanosti iznad neke granične učestanosti. Nepropusnici opsega učestanosti ne propuštaju određeni opseg frekvencijan emaju tako veliki broj primena kao propusnici niskih i propusnici opsega učestanosti.

Cirkulator je nerecipročna pasivna mreža bez gubitaka sa tri pristupa, a uloga mu je da signal na ulazu propušta samo u određenom smeru, Izolator je takođe nerecipročna pasivna mreža. Ima dva pristupa i služi tome da propušta signal samo u jednom smeru. Izolator je specijalan slučaj cirkulatora kod koga je jedan pristup zatvoren prilagođenjem. Najbitniji parametri cirkulatora i izolatora su prilagođenje, uneto slabljenje i izolacija. Uloga izolatora je da spreči signal sa lokalnog oscilatora u mikseru da stigne do antene, i tako bude izračen. Izolator je tu i da svaki povratni signal prosledi otporniku, i tako spreči neželjene efekate.

Cirkulator je recipročna pasivna mreža bez gubitaka sa dva pristupa, a uloga mu je da signal na ulazu propušta samo u određenom smeru, Izolator je takođe recipročna pasivna mreža. Ima dva pristupa i služi tome da propušta signal samo u jednom smeru. Izolator je specijalan slučaj cirkulatora kod koga je jedan pristup zatvoren prilagođenjem. Najbitniji parametri cirkulatora i izolatora su prilagođenje, uneto slabljenje i izolacija. Uloga izolatora je da spreči signal sa lokalnog oscilatora u mikseru da stigne do antene, i tako bude izračen. Izolator je tu i da svaki povratni signal prosledi otporniku, i tako spreči neželjene efekate.

Cirkulator je recipročna pasivna mreža gubitaka sa tri pristupa, a uloga mu je da signal na izlazu propušta samo u određenom smeru, Izolator je takođe nerecipročna pasivna mreža. Ima dva pristupa i služi tome da propušta signal samo u jednom smeru. Izolator je specijalan slučaj cirkulatora kod koga je jedan pristup zatvoren prilagođenjem. Najbitniji parametri cirkulatora i izolatora su prilagođenje, uneto slabljenje i izolacija. Uloga izolatora je da spreči signal sa lokalnog oscilatora u mikseru da stigne do antene, i tako bude izračen. Izolator je tu i da svaki povratni signal prosledi otporniku, i tako spreči neželjene efekate.

Cirkulator je recipročna pasivna mreža bez gubitaka sa dva pristupa, a uloga mu je da signal na ulazu propušta samo u određenom smeru, Izolator je takođe nerecipročna pasivna mreža. Ima dva pristupa i služi tome da propušta signal samo u jednom smeru. Izolator je specijalan slučaj cirkulatora kod koga je jedan pristup zatvoren prilagođenjem. Najbitniji parametri cirkulatora i izolatora su prilagođenje, uneto slabljenje i izolacija. Uloga izolatora je da spreči signal sa lokalnog oscilatora u mikseru da stigne do antene, i tako bude izračen. Izolator je tu i da svaki povratni signal prosledi otporniku, i tako spreči neželjene efekate.

Multiplekseri se koriste kada je potrebno pomnožiti signale, različitih frekvencija, koji se vode na istu antenu. Kako se nalaze pred samom antenom, rade sa malim snagama, pa se obično većih dimenzija u odnosu na ostale uređaje u emisionoj sali. Starpoint multiplekseri sa n ulaza sastoje se od n filtara propusnika opsega učestanosti, čiji su izlazi preko zvezdišta (starpoint) povezani na zajednički izlaz. Pojedinačni filtri se podešavaju na frekvencije ulaznih kanala. Kako su filtri podešeni da propuštaju samo signal sa ulaza koji je direktno vezan na njih, svi ostali signali se nalaze u njegovom nepropusnom opsegu pa se reflektuju od filtra nazad u zvezdište.

Multiplekseri se koriste kada je potrebno pomnožiti signale, istih frekvencija, koji se vode na istu antenu. Kako se nalaze pred samom antenom, rade sa velikim snagama, pa se obično i manjih dimenzija u odnosu na ostale uređaje u emisionoj sali. Starpoint multiplekseri sa n ulaza sastoje se od n filtara propusnika opsega učestanosti, čiji su izlazi preko zvezdišta (starpoint) povezani na zajednički izlaz. Pojedinačni filtri se podešavaju na frekvencije ulaznih kanala. Kako su filtri podešeni da propuštaju samo signal sa ulaza koji je direktno vezan na njih, svi ostali signali se nalaze u njegovom nepropusnom opsegu pa se reflektuju od filtra nazad u zvezdište.

Multiplekseri se koriste kada je potrebno sabrati signale, istih frekvencija, koji se vode na više antena. Kako se nalaze pred samom antenom, rade sa velikim snagama, pa se obično većih dimenzija u odnosu na ostale uređaje u emisionoj sali. Starpoint multiplekseri sa n ulaza sastoje se od n filtara propusnika opsega učestanosti, čiji su izlazi preko zvezdišta (starpoint) povezani na zajednički izlaz. Pojedinačni filtri se podešavaju na frekvencije ulaznih kanala. Kako su filtri podešeni da propuštaju samo signal sa ulaza koji je direktno vezan na njih, svi ostali signali se nalaze u njegovom nepropusnom opsegu pa se reflektuju od filtra nazad u zvezdište.

Multiplekseri se koriste kada je potrebno sabrati signale, različitih frekvencija, koji se vode na istu antenu. Kako se nalaze pred samom antenom, rade sa velikim snagama, pa se obično većih dimenzija u odnosu na ostale uređaje u emisionoj sali. Starpoint multiplekseri sa n ulaza sastoje se od n filtara propusnika opsega učestanosti, čiji su izlazi preko zvezdišta (starpoint) povezani na zajednički izlaz. Pojedinačni filtri se podešavaju na frekvencije ulaznih kanala. Kako su filtri podešeni da propuštaju samo signal sa ulaza koji je direktno vezan na njih, svi ostali signali se nalaze u njegovom nepropusnom opsegu pa se reflektuju od filtra nazad u zvezdište.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, eksperimentalno.je ispitana mogućnost korišćenja refleksije elektromagnetnog talasa od mesečeve površine. Tako je bila ostvarena veza između Severne Amerike i Havajskih ostrva posredstvom radiotalasa koji su bili reflektovani od površine Meseca. Snaga predajnika za ovu radiovezu bila je velika, a prečnik primopredajnih antena 26m. Lansiranjem prvog veštačkog satelita Zemlje („ECHO”) ruski naučnici u SSSR-u otvorili su 4. oktobra 1957. godine put ka istorijskom preobražaju tekomunikacija. Sredinom 1960. godine lansiran je u orbitu balon metalizirane površine („SPUTNIK-1”), koji je reflektovao elektromagnetne talase poslate iz Severne Amerike u pravcu Francuske. Prvi poznatiji aktivni, telekomunikacioni satelit („Telestar”) bio je lansiran 1962. godine sa Floridi u eliptičnu orbitu. . Prvi komercijalni telekomunikacioni satelit INTELSAT I bio je lansiran 1965. godine u geostacionarnu orbitu iznad Atlantskog okeana. Skoro istovremeno u SSSR-u bio je lansiran telekomunikacioni satelit („MOLNIJA-I”, što znači ,,Munja-1”) u subsinhronu, eliptičnu orbitu koja je bila pogodna za prekrivanje cele teritorije SSSR-a i njemu susednih zemalja. g.U našoj zemlji 1973. godine izgrađena je u blizini Ivanjice naša prva satelitska zemaljska stanica ,JUGOSLAVIJA-I”, a 80-tih godina je završena izgradnja i naše druge stanice ,,JUGOSLAVIJA-II”. Antena prve stanice uperena je prema satelitu nad Indijskim okeanom, a antena druge stanice — prema satelitu nad Atlantskim okeanom.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina našeg stoleća, eksperimentalno.je ispitana mogućnost korišćenja refleksije elektromagnetnog talasa od mesečeve površine. Tako je bila ostvarena veza između Severne Amerike i Havajskih ostrva posredstvom radiotalasa koji su bili reflektovani od površine Meseca. Snaga predajnika za ovu radiovezu bila je velika, a prečnik primopredajnih antena 26m. Lansiranjem prvog veštačkog satelita Zemlje („SPUTNIK-1”) ruski naučnici u SSSR-u otvorili su 4. oktobra 1957. godine put ka istorijskom preobražaju tekomunikacija. Sredinom 1960. godine lansiran je u orbitu balon metalizirane površine („ECHO”), koji je reflektovao elektromagnetne talase poslate iz Severne Amerike u pravcu Francuske. Prvi poznatiji aktivni, telekomunikacioni satelit („Telestar”) bio je lansiran 1962. godine sa Floridi u eliptičnu orbitu. . Prvi komercijalni telekomunikacioni satelit INTELSAT I bio je lansiran 1965. godine u geostacionarnu orbitu iznad Atlantskog okeana. Skoro istovremeno u SSSR-u bio je lansiran telekomunikacioni satelit („MOLNIJA-I”, što znači ,,Munja-1”) u subsinhronu, eliptičnu orbitu koja je bila pogodna za prekrivanje cele teritorije SSSR-a i njemu susednih zemalja. g.U našoj zemlji 1973. godine izgrađena je u blizini Ivanjice naša prva satelitska zemaljska stanica ,JUGOSLAVIJA-I”, a 80-tih godina je završena izgradnja i naše druge stanice ,,JUGOSLAVIJA-II”. Antena prve stanice uperena je prema satelitu nad Indijskim okeanom, a antena druge stanice — prema satelitu nad Atlantskim okeanom.

Krajem šezdedesetih i početkom pedesetih godina našeg stoleća, eksperimentalno.je ispitana mogućnost korišćenja refleksije elektromagnetnog talasa od mesečeve površine. Tako je bila ostvarena veza između Severne Amerike i Havajskih ostrva posredstvom radiotalasa koji su bili reflektovani od površine Meseca. Snaga predajnika za ovu radiovezu bila je mala, a prečnik primopredajnih antena 26m. Lansiranjem prvog veštačkog satelita Zemlje („ECHO”) ruski naučnici u SSSR-u otvorili su 4. oktobra 1957. godine put ka istorijskom preobražaju tekomunikacija. Sredinom 1960. godine lansiran je u orbitu balon metalizirane površine („SPUTNIK-1”), koji je reflektovao elektromagnetne talase poslate iz Severne Amerike u pravcu Francuske. Prvi poznatiji aktivni, telekomunikacioni satelit („Telestar”) bio je lansiran 1962. godine sa Floridi u eliptičnu orbitu. . Prvi komercijalni telekomunikacioni satelit INTELSAT I bio je lansiran 1965. godine u geostacionarnu orbitu iznad Atlantskog okeana. Skoro istovremeno u SSSR-u bio je lansiran telekomunikacioni satelit („MOLNIJA-I”, što znači ,,Munja-1”) u subsinhronu, eliptičnu orbitu koja je bila pogodna za prekrivanje cele teritorije SSSR-a i njemu susednih zemalja. g.U našoj zemlji 1973. godine izgrađena je u blizini Ivanjice naša prva satelitska zemaljska stanica ,JUGOSLAVIJA-I”, a 80-tih godina je završena izgradnja i naše druge stanice ,,JUGOSLAVIJA-II”. Antena prve stanice uperena je prema satelitu nad Indijskim okeanom, a antena druge stanice — prema satelitu nad Atlantskim okeanom.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina našeg stoleća, eksperimentalno.je ispitana mogućnost korišćenja refleksije elektromagnetnog talasa od mesečeve površine. Tako je bila ostvarena veza između Severne Amerike i Havajskih ostrva posredstvom radiotalasa koji su bili reflektovani od površine Meseca. Snaga predajnika za ovu radiovezu bila je mala, a prečnik primopredajnih antena 2m. Lansiranjem prvog veštačkog satelita Zemlje („SPUTNIK-1”) ruski naučnici u SSSR-u otvorili su 4. oktobra 1957. godine put ka istorijskom preobražaju tekomunikacija. Sredinom 1960. godine lansiran je u orbitu balon metalizirane površine („ECHO”), koji je reflektovao elektromagnetne talase poslate iz Severne Amerike u pravcu Francuske. Prvi poznatiji aktivni, telekomunikacioni satelit („Telestar”) bio je lansiran 1962. godine sa Floridi u eliptičnu orbitu. . Prvi komercijalni telekomunikacioni satelit INTELSAT I bio je lansiran 1965. godine u geostacionarnu orbitu iznad Atlantskog okeana. Skoro istovremeno u SSSR-u bio je lansiran telekomunikacioni satelit („MOLNIJA-I”, što znači ,,Munja-1”) u subsinhronu, eliptičnu orbitu koja je bila pogodna za prekrivanje cele teritorije SSSR-a i njemu susednih zemalja. g.U našoj zemlji 1973. godine izgrađena je u blizini Ivanjice naša prva satelitska zemaljska stanica ,JUGOSLAVIJA-I”, a 80-tih godina je završena izgradnja i naše druge stanice ,,JUGOSLAVIJA-II”. Antena prve stanice uperena je prema satelitu nad Indijskim okeanom, a antena druge stanice — prema satelitu nad Atlantskim okeanom.

Na osnovu zakona Kosmičke mehanika i obrazca za trajanje jednog obilaska satelita oko Zemlje u kome je A polu-glavna osa orbite, a μ je gravitaciona konstanta (μ= 399∙105km3/s2). S druge strane, trajanje jednog punog obrtaja zemlje u odnosu na zvezde stajaćice iznosi: TZEM = 24 sata, 56 minuta, 4,09 sekundi. Iz ovoga se dobija dobija se poluprečnik sinhrone —, ili kako se to često zove „geostacionarne” orbite: A=42.162km

Ova orbita je u ravni ekvatora, pa prema tome posmatraču sa Zemlje izgleda da satelit u geostacionarnoj orbiti stoji iznad ekvatora ili tačnije rečeno da tzv. „podsatelitska tačka” (tj. tačka na Zemlji direktno ispod satelita) miruje na ekvatoru. Međutim, ako se ravan orbite satelita i ravan ekvatora Zemlje ne poklapaju, govorimo o nagnutoj ili „inkliniranoj” orbiti. „Polarna” orbita je orbita sa uglom inklinacije β = 90°.Trajektorija odgovarajuće podsatelitske tačke, kako je to pokazano na slici 1b), za ekvatorijalnu orbitu svodi se na jednu tačku, za nagnutu orbitu to je izdužena „osmica”, a za polarnu orbitu — prava linija. Za određivanje položaja telekomunikacionog satelita prema zemaljskoj stanici merodavni su — elevacioni ugao, α, i direktna daljina, d. Ugao pod kojim satelit vidi zemaljsku satelitsku stanicu zove se ,,pod-satelitski " (ili „nadir") ugao ψ, tome odgovara centralni ugao ɣ. Satelit „vidi" zemaljsku stanicu pod uglom ψ.Ekstremnoj vrednosti podsatelitskog ugla odgovara centralni ugao ɣ ≈ 81°. On je ograni;en širinom snopa zračenja jednaku dvostrukom ekstremnom podsatelitskom uglu, tj. 2 ψ ≈ 18°.i naziva se Satelitski otisak - Footprint –i predstavlja zonu pokrivanja regiona na Zemlji gde je moguć prijem satelitekog signala. .Da bi se prekrila glavnina nastanjenog dela površine Zemlje, očigledno je potrebno postaviti u geostacionarnu orbitu bar 3 telekomunikaciona satelita međusobno razdvojena za po 120° centralnog ugla.

Na osnovu zakona Kosmičke mehanika i obrazca za trajanje jednog obilaska satelita oko Zemlje u kome je A polu-glavna osa orbite, a μ je gravitaciona konstanta (μ= 399∙105km3/s2). S druge strane, trajanje jednog punog obrtaja zemlje u odnosu na zvezde stajaćice iznosi: PZEM = 22 sata, 56 minuta, 4,09 sekundi. Iz ovoga se dobija dobija se poluprečnik sinhrone —, ili kako se to često zove „geostacionarne” orbite: A=42.162km

Ova orbita je u ravni ekvatora, pa prema tome posmatraču sa Zemlje izgleda da satelit u geostacionarnoj orbiti stoji iznad ekvatora ili tačnije rečeno da tzv. „podsatelitska tačka” (tj. tačka na Zemlji direktno ispod satelita) miruje na ekvatoru. Međutim, ako se ravan orbite satelita i ravan ekvatora Zemlje ne poklapaju, govorimo o nagnutoj ili „inkliniranoj” orbiti. „Polarna” orbita je orbita sa uglom inklinacije β = 90°.Trajektorija odgovarajuće podsatelitske tačke, kako je to pokazano na slici 1b), za ekvatorijalnu orbitu svodi se na jednu tačku, za nagnutu orbitu to je izdužena „osmica”, a za polarnu orbitu — prava linija. Za određivanje položaja telekomunikacionog satelita prema zemaljskoj stanici merodavni su — elevacioni ugao, α, i direktna daljina, d. Ugao pod kojim satelit vidi zemaljsku satelitsku stanicu zove se ,,pod-satelitski " (ili „nadir") ugao ψ, tome odgovara centralni ugao ɣ. Satelit „vidi" zemaljsku stanicu pod uglom ψ.Ekstremnoj vrednosti podsatelitskog ugla odgovara centralni ugao ɣ ≈ 81°. On je ograni;en širinom snopa zračenja jednaku dvostrukom ekstremnom podsatelitskom uglu, tj. 2 ψ ≈ 18°.i naziva se Satelitski otisak - Footprint –i predstavlja zonu pokrivanja regiona na Zemlji gde je moguć prijem satelitekog signala. .Da bi se prekrila glavnina nastanjenog dela površine Zemlje, očigledno je potrebno postaviti u geostacionarnu orbitu bar 3 telekomunikaciona satelita međusobno razdvojena za po 120° centralnog ugla.

Na osnovu zakona Nebeske mehanika i obrazca za trajanje jednog obilaska satelita oko Zemlje u kome je A poluglavna osa orbite, a μ je gravitaciona konstanta (μ= 39.9∙105km3/s2). S druge strane, trajanje jednog punog obrtaja zemlje u odnosu na zvezdeu kretanju iznosi: TZEM = 23 sata, 56 minuta, 4,09 sekundi. Iz ovoga se dobija dobija se poluprečnik sinhrone —, ili kako se to često zove „geostacionarne” orbite: A=42.162km

Ova orbita je u ravni ekvatora, pa prema tome posmatraču sa Zemlje izgleda da satelit u geostacionarnoj orbiti stoji iznad merdijana ili tačnije rečeno da tzv. „podsatelitska tačka” (tj. tačka na Zemlji direktno ispod satelita) miruje na ekvatoru. Međutim, ako se ravan orbite satelita i ravan ekvatora Zemlje ne poklapaju, govorimo o nagnutoj ili „inkliniranoj” orbiti. „Polarna” orbita je orbita sa uglom inklinacije β = 90°.Trajektorija odgovarajuće podsatelitske tačke, kako je to pokazano na slici 1b), za ekvatorijalnu orbitu svodi se na jednu tačku, za nagnutu orbitu to je izdužena „osmica”, a za polarnu orbitu — prava linija. Za određivanje položaja telekomunikacionog satelita prema zemaljskoj stanici merodavni su — elevacioni ugao, α, i direktna daljina, d.

Ugao pod kojim satelit vidi zemaljsku satelitsku stanicu zove se ,,pod-satelitski " (ili „nadir") ugao ψ, tome odgovara centralni ugao ɣ. Satelit „vidi" zemaljsku stanicu pod uglom ψ.

Ekstremnoj vrednosti podsatelitskog ugla odgovara centralni ugao ɣ ≈ 81°. On je ograni;en širinom snopa zračenja jednaku dvostrukom ekstremnom podsatelitskom uglu, tj. 2 ψ ≈ 18°.i naziva se Satelitski otisak - Footprint –i predstavlja zonu pokrivanja regiona na Zemlji gde je moguć prijem satelitekog signala. .Da bi se prekrila glavnina nastanjenog dela površine Zemlje, očigledno je potrebno postaviti u geostacionarnu orbitu bar 3 telekomunikaciona satelita međusobno razdvojena za po 120° centralnog ugla.

Na osnovu zakona Nebeske mehanika i obrazca za trajanje jednog obilaska satelita oko Zemlje u kome je A polu-glavna osa orbite, a μ je gravitaciona konstanta (μ= 3.99∙105km3/s2). S druge strane, trajanje jednog punog obrtaja zemlje u odnosu na zvezde stajaćice iznosi: TZEM = 23 sata, 56 minuta, 4,09 sekundi. Iz ovoga se dobija dobija se poluprečnik sinhrone —, ili kako se to često zove „geostacionarne” orbite: A=42.162km

Ova orbita je u ravni ekvatora, pa prema tome posmatraču sa Zemlje izgleda da satelit u geostacionarnoj orbiti stoji iznad ekvatora ili tačnije rečeno da tzv. „podsatelitska tačka” (tj. tačka na Zemlji direktno ispod satelita) miruje na ekvatoru. Međutim, ako se ravan orbite satelita i ravan ekvatora Zemlje ne poklapaju, govorimo o nagnutoj ili „inkliniranoj” orbiti. „Polarna” orbita je orbita sa uglom inklinacije β = 90°.Trajektorija odgovarajuće podsatelitske tačke, kako je to pokazano na slici 1b), za ekvatorijalnu orbitu svodi se na jednu tačku, za nagnutu orbitu to je izdužena „osmica”, a za polarnu orbitu — prava linija. Za određivanje položaja telekomunikacionog satelita prema zemaljskoj stanici merodavni su — elevacioni ugao, α, i direktna daljina, d.Ugao pod kojim satelit vidi zemaljsku satelitsku stanicu zove se ,,pod-satelitski " (ili „nadir") ugao ψ, tome odgovara centralni ugao ɣ. Satelit „vidi" zemaljsku stanicu pod uglom ψ. Ekstremnoj vrednosti podsatelitskog ugla odgovara centralni ugao ɣ ≈ 81°. On je ograni;en širinom snopa zračenja jednaku dvostrukom ekstremnom podsatelitskom uglu, tj. 2 ψ ≈ 18°.i naziva se Satelitski otisak - Footprint –i predstavlja zonu pokrivanja regiona na Zemlji gde je moguć prijem satelitekog signala. .Da bi se prekrila glavnina nastanjenog dela površine Zemlje, očigledno je potrebno postaviti u geostacionarnu orbitu bar 3 telekomunikaciona satelita međusobno razdvojena za po 120° centralnog ugla.

U doba prolećne i jesenje ravnodnevice dolazi do pojave zamračenja geostacionarnog satelita, kada ovaj prolazi kroz senku Zemlje. Prvo zamračenje nastaje dvadeset trećeg dana pre ravnodnevice i tada traje desetak minuta. Svakog narednog dana trajanje zamračenja raste, da bi na dan ravnodnevice dostiglo 72 minute. Tokom daljih 23 dana trajanje zamračenja se skraćuje dok potpuno ne iščezne.Zamračenje satelita je nezgodna pojava jer kao osnovni izvor napajanja za telekomunikacioni satelit služe silicijumove solarne ćelije koje proizvode električnu energiju samo dok su obasjane sunčevim zracima. Da bi telekomunikacioni satelit mogao normalno da radi i u periodu zamračivanja, obično na satelitu postoje dopunski elektrohemijski izvori napajanja. U vezi s geostacionarnom orbitom satelita treba pomenuti i pojavu„zaslepljavanja” prijemne zemaljske antene i potpunog (srećom,kratkotrajnog!) prekida veze. To se dešava dva puta godišnje, kada se zamišljena linija koja spaja satelit i Sunce poklopi sa osom glavnog antenskog lista zemaljske stanice,tj. kada sunčani disk upadne u prijemni snop antene i time drastično podigne nivo šumova u zemaljskom prijemniku.

U doba zimske i jesenje ravnodnevice dolazi do pojave zamračenja geostacionarnog satelita, kada ovaj prolazi kroz senku Zemlje. Prvo zamračenje nastaje trideset trećeg dana pre ravnodnevice i tada traje desetak minuta. Svakog narednog dana trajanje zamračenja raste, da bi na dan ravnodnevice dostiglo 72 minute. Tokom daljih 25 dana trajanje zamračenja se skraćuje dok potpuno ne iščezne.Zamračenje satelita je nezgodna pojava jer kao osnovni izvor napajanja za telekomunikacioni satelit služe silicijumove solarne ćelije koje proizvode električnu energiju samo dok su obasjane sunčevim zracima. Da bi telekomunikacioni satelit mogao normalno da radi i u periodu zamračivanja, obično na satelitu postoje dopunski elektrohemijski izvori napajanja. U vezi s geostacionarnom orbitom satelita treba pomenuti i pojavu„zaslepljavanja” prijemne zemaljske antene i potpunog (srećom,kratkotrajnog!) prekida veze. To se dešava dva puta godišnje, kada se zamišljena linija koja spaja satelit i Sunce poklopi sa osom glavnog antenskog lista zemaljske stanice,tj. kada sunčani disk upadne u prijemni snop antene i time drastično podigne nivo šumova u zemaljskom prijemniku.

U doba prolećne i jesenje ravnodnevice dolazi do pojave zamračenja geostacionarnog satelita, kada ovaj prolazi kroz senku Zemlje. Prvo zamračenje nastaje dvadeset trećeg dana pre ravnodnevice i tada traje desetak minuta. Svakog narednog dana trajanje zamračenja raste, da bi na dan ravnodnevice dostiglo 72 minute. Tokom daljih 23 dana trajanje zamračenja se skraćuje dok potpuno ne iščezne.Zamračenje satelita je nezgodna pojava jer kao osnovni izvor napajanja za telekomunikacioni satelit služe silicijumove solarne ćelije koje proizvode električnu energiju samo dok su obasjane sunčevim zracima. Da bi telekomunikacioni satelit mogao normalno da radi i u periodu zamračivanja, obično na satelitu postoje dopunski elektrohemijski izvori napajanja. U vezi s geostacionarnom orbitom satelita treba pomenuti i pojavu„zaslepljavanja” prijemne zemaljske antene i potpunog (srećom,kratkotrajnog!) prekida veze. To se dešava dva puta godišnje, kada se zamišljena linija koja spaja satelit i Sunce poklopi sa osom glavnog antenskog lista zemaljske stanice,tj. kada sunčani disk upadne u prijemni snop antene i time drastično podigne nivo šumova u zemaljskom prijemniku.

U doba prolećne i ljetnje ravnodnevice dolazi do pojave zamračenja geostacionarnog satelita, kada ovaj prolazi kroz orbitu Zemlje. Prvo zamračenje nastaje trideset trećeg dana pre ravnodnevice i tada traje desetak minuta. Svakog narednog dana trajanje zamračenja raste, da bi na dan ravnodnevice dostiglo 92 minute. Tokom daljih 23 dana trajanje zamračenja se skraćuje dok potpuno ne iščezne.Zamračenje satelita je nezgodna pojava jer kao osnovni izvor napajanja za telekomunikacioni satelit služe silicijumove solarne ćelije koje proizvode električnu energiju samo dok su obasjane sunčevim zracima. Da bi telekomunikacioni satelit mogao normalno da radi i u periodu zamračivanja, obično na satelitu postoje dopunski elektrohemijski izvori napajanja. U vezi s geostacionarnom orbitom satelita treba pomenuti i pojavu„zaslepljavanja” prijemne zemaljske antene i potpunog (srećom,kratkotrajnog!) prekida veze. To se dešava dva puta godišnje, kada se zamišljena linija koja spaja satelit i Sunce poklopi sa osom glavnog antenskog lista zemaljske stanice,tj. kada sunčani disk upadne u prijemni snop antene i time drastično podigne nivo šumova u zemaljskom prijemniku.

U zavisnosti od rastojanja satelita orbite možemo klasifikovati u nekoliko kategorija kao što su: LEO MEO , GEO , HEO. LEO sateliti su na visini do 2.000km iznad Zemlje a period rotacije im je od 90 do 120 minuta. Brzina satelita je od 20.000 do 25.000 km/h. LEO sateliti obrazuju konstelaciju (sazvežđe) i organizovani su u mrežu. Propagaciono kašnjenje je 20ms što je prihvatljivo za audio komunikacuju. Satelitskim internetom, pokrivena je svaka tačka na Zemlji ali “ping”je i do 1 sekunde a imaju i najmanju pokrivenost u odnosu na ostale satellite. MEO sateliti su na visinama između LEO orbita, i takozvanih GEO orbita . To znači da im je raspon visina između 2000 pa sve do 36 000 km. Za sada se taj tip orbite prevashodno koristi za GPS satelite tj. satelitsku navigaciju.GEO sateliti su danas najčešći tipovi korišćenih komunikacionih satelita. GEO satelit se nalazi na kružnoj orbiti 36.853 km iznad površine Zemlje i rotira u ekvatorijalnoj ravni Zemlje sa istom brzinom sa kojom rotira i Zemlja. Pod ovakvim uslovima satelit ostaje uvek iznad iste tačke ekvatora pa se zbog toga naziva geostacionarni. Pozicija mu je dakle stalna (stacionarna) a kašnjenje signala u oba smera iznosi 0,6s. HEO sateliti su na orbitama sa približno kružnom putanjom koje imaju visine i do 40 000 km i više..Period okretanja ovih satelita je 12h sa trenutnim pokrivanjem površine Zemlje u prečniku od 16000 km. Na ovim orbitama će u budućnosti biti sve više satelita, pre svega onih kojima blizina Zemlje na ovaj ili onaj način smeta.

U zavisnosti od rastojanja satelita od površine zemlje orbite možemo klasifikovati u nekoliko kategorija kao što su: LEO MEO , GEO , HEO. LEO sateliti su na visini do 2.000km iznad Zemlje a period rotacije im je od 90 do 120 minuta. Brzina satelita je od 20.000 do 25.000 km/h. LEO sateliti obrazuju konstelaciju (sazvežđe) i organizovani su u mrežu. Propagaciono kašnjenje je 20ms što je prihvatljivo za audio komunikacuju. Satelitskim internetom, pokrivena je svaka tačka na Zemlji ali “ping”je i do 1 sekunde a imaju i najmanju pokrivenost u odnosu na ostale satellite. MEO sateliti su na visinama između LEO orbita, i takozvanih GEO orbita . To znači da im je raspon visina između 2000 pa sve do 36 000 km. Za sada se taj tip orbite prevashodno koristi za GPS satelite tj. satelitsku navigaciju.GEO sateliti su danas najčešći tipovi korišćenih komunikacionih satelita. GEO satelit se nalazi na kružnoj orbiti 36.853 km iznad površine Zemlje i rotira u ekvatorijalnoj ravni Zemlje sa istom brzinom sa kojom rotira i Zemlja. Pod ovakvim uslovima satelit ostaje uvek iznad iste tačke ekvatora pa se zbog toga naziva geostacionarni. Pozicija mu je dakle stalna (stacionarna) a kašnjenje signala u oba smera iznosi 0,6s. HEO sateliti su na orbitama sa približno kružnom putanjom koje imaju visine i do 40 000 km i više..Period okretanja ovih satelita je 12h sa trenutnim pokrivanjem površine Zemlje u prečniku od 16000 km. Na ovim orbitama će u budućnosti biti sve više satelita, pre svega onih kojima blizina Zemlje na ovaj ili onaj način smeta.

U zavisnosti od rastojanja satelita od površine zemlje orbite možemo klasifikovati u nekoliko kategorija kao što su: LEO MEO , GEO , HEO. LEO sateliti su na visini do 2.000km iznad Zemlje a period rotacije im je od 90 do 120 minuta. Brzina satelita je od 20.000 do 25.000 km/h. LEO sateliti obrazuju konstelaciju (sazvežđe) i organizovani su u mrežu. Propagaciono kašnjenje je 20ms što je prihvatljivo za audio komunikacuju. Satelitskim internetom, pokrivena je svaka tačka na Zemlji ali “ping”je i do 1 sekunde a imaju i najmanju pokrivenost u odnosu na ostale satellite. MEO sateliti su na visinama između LEO orbita, i takozvanih GEO orbita . To znači da im je raspon visina između 2000 pa sve do 36 000 km. Za sada se taj tip orbite prevashodno koristi za GPS satelite tj. satelitsku navigaciju.GEO sateliti su danas najčešći tipovi korišćenih komunikacionih satelita. GEO satelit se nalazi na kružnoj orbiti 36.853 km iznad površine Zemlje i rotira u ekvatorijalnoj ravni Zemlje sa istom brzinom sa kojom rotira i Zemlja. Pod ovakvim uslovima satelit ostaje uvek iznad iste tačke ekvatora pa se zbog toga naziva geostacionarni. Pozicija mu je dakle stalna (stacionarna) a kašnjenje signala u oba smera iznosi 0,6s. HEO sateliti su na orbitama sa približno kružnom putanjom koje imaju visine i do 40 000 km i više..Period okretanja ovih satelita je 12h sa trenutnim pokrivanjem površine Zemlje u prečniku od 16000 km. Na ovim orbitama će u budućnosti biti sve više satelita, pre svega onih kojima blizina Zemlje na ovaj ili onaj način smeta.

U zavisnosti od rastojanja satelita od površine zemlje orbite možemo klasifikovati u nekoliko kategorija kao što su: LEO MEO , GEO , HEO. LEO sateliti su na visini do 2.000km iznad Zemlje a period rotacije im je od 90 do 120 minuta. Brzina satelita je od 20.000 do 25.000 km/h. LEO sateliti obrazuju konstelaciju (sazvežđe) i organizovani su u mrežu. Propagaciono kašnjenje je 20ms što je prihvatljivo za audio komunikacuju. Satelitskim internetom, pokrivena je svaka tačka na Zemlji ali “ping”je i do 1 sekunde a imaju i najmanju pokrivenost u odnosu na ostale satellite. MEO sateliti su na visinama između LEO orbita, i takozvanih GEO orbita . To znači da im je raspon visina između 2000 pa sve do 36 000 km. Za sada se taj tip orbite prevashodno koristi za GPS satelite tj. satelitsku navigaciju.GEO sateliti su danas najčešći tipovi korišćenih komunikacionih satelita. GEO satelit se nalazi na kružnoj orbiti 36.853 km iznad površine Zemlje i rotira u ekvatorijalnoj ravni Zemlje sa istom brzinom sa kojom rotira i Zemlja. Pod ovakvim uslovima satelit ostaje uvek iznad iste tačke ekvatora pa se zbog toga naziva geostacionarni. Pozicija mu je dakle stalna (stacionarna) a kašnjenje signala u oba smera iznosi 0,6s. HEO sateliti su na orbitama sa približno kružnom putanjom koje imaju visine i do 40 000 km i više..Period okretanja ovih satelita je 12h sa trenutnim pokrivanjem površine Zemlje u prečniku od 16000 km. Na ovim orbitama će u budućnosti biti sve više satelita, pre svega onih kojima blizina Zemlje na ovaj ili onaj način smeta.

Većina satelita ima valjkasto ili loptasto telo koje „spinuje” (tj. rotira) oko one od svojih osa kojoj odgovara najveći momenat inercije. Pošto orijentacija ose rotacije kod prvih eksperimentalnih satelita nije bila kontrolisana, antena na satelitu morala je da poseduje uniformnu karakteristiku zračenja u svim pravcima tj. antena je bila „izotropna” i njeno pojačanje bilo je ravno 1.Da bi se na satelitu mogla koristiti antena sa usmerenom karakteristikom zračenja, tj. s većim pojačanjem, potrebno je poništiti efekat spina satelita. Ovo„despinovanje” može se izvršiti na dva načina: prvo, mehaničkom rotacijom postolja na kojem stoji antena u smeru koji je suprotan (spinu valjka)— i kružnom brzinom koja je jednaka spinu valjka ; i drugo, elektronskim faziranjem ansambla slabousmerenih antena Oba postupka dozvoljavaju da ekvivalentna antena na geostacionarnom satelitu bude stalno uperena prema svojoj podsatelitskoj tačci

Većina satelita ima valjkasto ili pravougaono telo koje „spinuje” (tj. rotira) oko one od svojih osa kojoj odgovara najmanji momenat inercije. Pošto orijentacija ose rotacije kod prvih eksperimentalnih satelita nije bila kontrolisana, antena na satelitu morala je da poseduje uniformnu karakteristiku zračenja u svim pravcima tj. antena je bila „izotropna” i njeno pojačanje bilo je ravno 1.Da bi se na satelitu mogla koristiti antena sa usmerenom karakteristikom zračenja, tj. s većim pojačanjem, potrebno je poništiti efekat spina satelita. Ovo„despinovanje” može se izvršiti na dva načina: prvo, mehaničkom rotacijom postolja na kojem stoji antena u smeru koji je suprotan (spinu valjka)— i kružnom brzinom koja je jednaka spinu valjka ; i drugo, elektronskim faziranjem ansambla slabousmerenih antena Oba postupka dozvoljavaju da ekvivalentna antena na geostacionarnom satelitu bude stalno uperena prema svojoj podsatelitskoj tačci

Većina satelita ima valjkasto ili pravougaono telo koje „spinuje” (tj. rotira) oko one od svojih osa kojoj odgovara srednji momenat inercije. Pošto orijentacija ose rotacije kod prvih eksperimentalnih satelita nije bila kontrolisana, antena na satelitu morala je da poseduje uniformnu karakteristiku zračenja u svim pravcima tj. antena je bila „izotropna” i njeno pojačanje bilo je ravno 2.Da bi se na satelitu mogla koristiti antena sa usmerenom karakteristikom zračenja, tj. s većim pojačanjem, potrebno je poništiti efekat spina satelita. Ovo„despinovanje” može se izvršiti na dva načina: prvo, mehaničkom rotacijom postolja na kojem stoji antena u smeru koji je suprotan (spinu valjka)— i kružnom brzinom koja je jednaka spinu valjka ; i drugo, elektronskim faziranjem ansambla slabousmerenih antena Oba postupka dozvoljavaju da ekvivalentna antena na geostacionarnom satelitu bude stalno uperena prema svojoj podsatelitskoj tačci

Većina satelita ima valjkasto ili loptasto telo koje „spinuje” (tj. rotira) oko one od svojih osa kojoj odgovara najveći momenat inercije. Pošto orijentacija ose rotacije kod prvih eksperimentalnih satelita nije bila kontrolisana, antena na satelitu morala je da poseduje usmerenu karakteristiku zračenja u svim pravcima tj. antena je bila „izotropna” i njeno pojačanje bilo je ravno 2.Da bi se na satelitu mogla koristiti antena sa usmerenom karakteristikom zračenja, tj. s većim pojačanjem, potrebno je poništiti efekat spina satelita. Ovo„despinovanje” može se izvršiti na dva načina: prvo, mehaničkom rotacijom postolja na kojem stoji antena u smeru koji je suprotan (spinu valjka)— i kružnom brzinom koja je jednaka spinu valjka ; i drugo, elektronskim faziranjem ansambla slabousmerenih antena Oba postupka dozvoljavaju da ekvivalentna antena na geostacionarnom satelitu bude stalno uperena prema svojoj podsatelitskoj tačci

Posmatrajući blokšemu i pretpostavimo da predajni terminal(A), preko transpondera na satelitu šalje informacije prijemnom terminalu u nekoj drugoj zemaljskoj stanici (B). Ulazni visokfrekvencijski (VF) signal s1(t) u bloku „Modulator” moduliše međufrekvencijski (MF) talas pogodne učestanosti (reda 100 kHz). Zatim se u bloku „MF/RF” vrši konverzija relativno niske međufrekvencije u visoku (reda GHz) radiofrekvenciju (RF). Najzad, u bloku ,,APA” vrši se pojačanje modulisanog RF talasa do potrebne izlazne snage (reda1 kW). Kao pojačavač koristi se ili klistron , ili što je češće cev sa progresivnim talasom ,,TWT” . Tako pojačani RF talas pobuđuje antenu čiji je dobitak reda desetina decibella.Na „uzlaznoj” deonici dolazi do velikog slabljenja (reda 200 dB!) snage emitovanog zračenja. Posle promene učestanosti nosećeg RF talasa i posle odgovarajućeg pojačanja, RF signal na „silaznoj deonici” biva opet jako oslabljen.U prijemnom zemaljskom terminalu malošumni aplifikator „LNA” podiže nivo signala koristeći duboko rashlađeni parametarski pojačavač, da bi se zatim u bloku „RF/MF” izvršila konverzija učestanosti (na dole).Konačno, demodulacijom međufrekvencijskog modulisanog talasa dobija se korisn signal.

Posmatrajući blok-šemu i pretpostavimo da predajni terminal(A), preko transpondera na satelitu šalje informacije prijemnom terminalu u nekoj drugoj zemaljskoj stanici (B). Ulazni visokofrekvencijski (VF) signal s1(t) u bloku „Modulator” moduliše međufrekvencijski (MF) talas pogodne učestanosti (reda 100 kHz). Zatim se u bloku „MF/RF” vrši konverzija relativno niske međufrekvencije u visoku (reda GHz) radiofrekvenciju (RF). Najzad, u bloku ,,APA” vrši se pojačanje modulisanog RF talasa do potrebne izlazne snage (reda1 kW). Kao pojačavač koristi se ili klistron , ili što je češće cev sa progresivnim talasom ,,TWT” . Tako pojačani RF talas pobuđuje antenu čiji je dobitak reda desetina decibella.Na „uzlaznoj” deonici dolazi do velikog slabljenja (reda 200 dB!) snage emitovanog zračenja. Posle promene učestanosti nosećeg RF talasa i posle odgovarajućeg pojačanja, RF signal na „silaznoj deonici” biva opet jako oslabljen.U prijemnom zemaljskom terminalu malošumni aplifikator „LNA” podiže nivo signala koristeći duboko rashlađeni parametarski pojačavač, da bi se zatim u bloku „RF/MF” izvršila konverzija učestanosti (na dole).Konačno, demodulacijom međufrekvencijskog modulisanog talasa dobija se korisn signal.

Posmatrajući blok-šemu i pretpostavimo da predajni terminal(A), preko transpondera na satelitu šalje informacije prijemnom terminalu u nekoj drugoj zemaljskoj stanici (B). Ulazni niskofrekvencijski (NF) signal s1(t) u bloku „Modulator” moduliše međufrekvencijski (MF) talas pogodne učestanosti (reda 100 MHz). Zatim se u bloku „MF/RF” vrši konverzija relativno niske međufrekvencije u visoku (reda GHz) radiofrekvenciju (RF). Najzad, u bloku ,,HPA” vrši se pojačanje modulisanog RF talasa do potrebne izlazne snage (reda1 kW). Kao pojačavač koristi se ili klistron , ili što je češće cev sa progresivnim talasom ,,TWT” . Tako pojačani RF talas pobuđuje antenu čiji je dobitak reda desetina decibella.Na „uzlaznoj” deonici dolazi do velikog slabljenja (reda 200 dB!) snage emitovanog zračenja. Posle promene učestanosti nosećeg RF talasa i posle odgovarajućeg pojačanja, RF signal na „silaznoj deonici” biva opet jako oslabljen.U prijemnom zemaljskom terminalu malošumni aplifikator „LNA” podiže nivo signala koristeći duboko rashlađeni parametarski pojačavač, da bi se zatim u bloku „RF/MF” izvršila konverzija učestanosti (na dole).Konačno, demodulacijom međufrekvencijskog modulisanog talasa dobija se korisn signal.

Posmatrajući blok-šemu i pretpostavimo da predajni terminal(A), preko transpontera na satelitu šalje informacije prijemnom terminalu u nekoj drugoj zemaljskoj stanici (B). Ulazni niskofrekvencijski (NF) signal s1(t) u bloku „Modulator” demoduliše međufrekvencijski (MF) talas pogodne učestanosti (reda 100 MHz). Zatim se u bloku „MF/RF” vrši konverzija relativno visoke međufrekvencije u visoku (reda GHz) radiofrekvenciju (RF). Najzad, u bloku ,,HPA” vrši se pojačanje modulisanog RF talasa do potrebne izlazne snage (reda1 kW). Kao pojačavač koristi se ili klistron , ili što je češće cev sa progresivnim talasom ,,TWT” . Tako pojačani RF talas pobuđuje antenu čiji je dobitak reda desetina decibella.Na „uzlaznoj” deonici dolazi do velikog slabljenja (reda 200 dB!) snage emitovanog zračenja. Posle promene učestanosti nosećeg RF talasa i posle odgovarajućeg pojačanja, RF signal na „silaznoj deonici” biva opet jako oslabljen.U prijemnom zemaljskom terminalu malošumni aplifikator „LNA” podiže nivo signala koristeći duboko rashlađeni parametarski pojačavač, da bi se zatim u bloku „RF/MF” izvršila konverzija učestanosti (na dole).Konačno, demodulacijom međufrekvencijskog modulisanog talasa dobija se korisn signal.

Blok šema samog transpondera prikazana je na slici. Modulisani IF talas „uzlazne učestanosti” fd (na primer,fd = 6 kHz) pobuđuje prijemnu antenu na satelitu. Prijemni signal posle filtracije NF filtrom, pojačava se malošumnim predpojačavačem, LNA, koji se najčešće gradi na bazi tunel-dioda. Zatim se posredstvom lokalnog oscilatora vrši promena učestanosti kako bi se izbeglo samopobuđivanje transpondera od snažnog RF izlaza ka osetljivom RF ulazu. U vezi s tim silazna učestanost RF signala na izlazu transpondera, fd mogla bi u principu da bude ili viša ili niža od uzlazne učestanosti, fu, ali tradicionalno se usvaja da silazna učestanost bude niža od uzlazne, tj.fd < fu

U prilog izbora niže silazne učestanosti govori činjenica da je slabljenje slobodnog prostora direktno proporcionalno učestanosti elektromagnetnog talasa.

Blok šema samog transpondera prikazana je na slici. Modulisani RF talas „uzlazne učestanosti” fu (na primer,fu = 6 GHz) pobuđuje prijemnu antenu na satelitu. Prijemni signal posle filtracije pojasnim filtrom, pojačava se malošumnim predpojačavačem, LNA, koji se najčešće gradi na bazi tunel-dioda. Zatim se posredstvom lokalnog oscilatora vrši promena učestanosti kako bi se izbeglo samopobuđivanje transpondera od snažnog RF izlaza ka osetljivom RF ulazu. U vezi s tim silazna učestanost RF signala na izlazu transpondera, fd mogla bi u principu da bude ili viša ili niža od uzlazne učestanosti, fu, ali tradicionalno se usvaja da silazna učestanost bude niža od uzlazne, tj.fd < fu

U prilog izbora niže silazne učestanosti govori činjenica da je slabljenje slobodnog prostora direktno proporcionalno učestanosti elektromagnetnog talasa.

Blok šema samog transpondera prikazana je na slici. Modulisani RF talas „uzlazne učestanosti” fd (na primer,fd = 6 kHz) pobuđuje prijemnu antenu na satelitu. Prijemni signal posle filtracije NF filtrom, pojačava se malošumnim predpojačavačem, LNA, koji se najčešće gradi na bazi tunel-dioda. Zatim se posredstvom kvarcnog oscilatora vrši promena učestanosti kako bi se izbeglo samopobuđivanje transpondera od snažnog RF izlaza ka osetljivom RF ulazu. U vezi s tim silazna učestanost RF signala na izlazu transpondera, fd mogla bi u principu da bude ili viša ili niža od uzlazne učestanosti, fu, ali tradicionalno se usvaja da silazna učestanost bude niža od uzlazne, tj.fd < fu

U prilog izbora niže silazne učestanosti govori činjenica da je slabljenje slobodnog prostora direktno proporcionalno učestanosti elektromagnetnog talasa.

Blok šema samog transpondera prikazana je na slici. Modulisani RF talas „uzlazne učestanosti” fu (na primer,fu = 6 kHz) pobuđuje prijemnu antenu na satelitu. Prijemni signal posle modulacije u modulatru , pojačava se malošumnim predpojačavačem, LNA, koji se najčešće gradi na bazi tunel-dioda. Zatim se posredstvom lokalnog oscilatora vrši promena učestanosti kako bi se izbeglo samopobuđivanje transpondera od snažnog RF izlaza ka osetljivom RF ulazu. U vezi s tim silazna učestanost RF signala na izlazu transpondera, fd mogla bi u principu da bude ili viša ili niža od uzlazne učestanosti, fu, ali tradicionalno se usvaja da silazna učestanost bude niža od uzlazne, tj.fd < fu

U prilog izbora niže silazne učestanosti govori činjenica da je slabljenje slobodnog prostora direktno proporcionalno učestanosti elektromagnetnog talasa.

Na svom putu od predajne antene zemaljske stanice do prijemne antene satelita, kao i u suprotnom smeru svaki RF signal doživljava jako slabljenje, pre svega zbog prenosnih gubitaka u slobodnom prostoru a zatim usled atmosferskih padavina kao i usled fizičkih osobinasame atmosfere. Ova atmosferska slabljenja manifestuju se kao spori feding. Postoji i slabljenje usled jonosferske sintilacije (svetlucanje), koje ima karakter brzog fedinga, ali se ono kod satelitskih učestanosti

Sasvim generalno možemo reći da je slabljenje RF signala usled gubitaka u slobodnom prostoru determinističko, dok je slabljenje usled atmosfere slučajnog,stohastičkog karaktera, pa se zato mora opisivati statističkim metodama. Atmosfera se deli na troposferu, stratosferu, mezosferu i termosferu. Troposfera, koja se proteže do visine od oko 18 km, . Molekularni kiseonik, vodena para i padavine selektivno apsorbuju elektromagnetnu energiju. Razređeniji sastav zemljinog gasovitog omotača je u stratosferi (50 km), a prelaznu formu između stratosfere i termosfere čini mezosfera koja se dosta proizvoljno određuje kao pojas atmosfere iznad stratosfere do visine od oko 80 km.

Termosfera se odlikuje ekstremnom razređenošću čestica, tako da se u njoj pod uticajem sunčevog zračenja čestice zagrevaju do visoke temperature,pa otuda potiče i njeno ime.

Na svom putu od predajne antene zemaljske stanice do prijemne antene satelita, kao i u suprotnom smeru svaki RF signal doživljava slabo slabljenje, pre svega zbog prenosnih gubitaka u slobodnom prostoru a zatim usled atmosferskih padavina kao i usled bioloških osobinasame atmosfere. Ova atmosferska slabljenja manifestuju se kao spori feding. Postoji i slabljenje usled jonosferske sintilacije (svetlucanje), koje ima karakter brzog fedinga, ali se ono kod satelitskih učestanosti

Sasvim generalno možemo reći da je slabljenje RF signala usled gubitaka u slobodnom prostoru determinističko, dok je slabljenje usled atmosfere slučajnog,stohastičkog karaktera, pa se zato mora opisivati statističkim metodama. Atmosfera se deli na troposferu, stratosferu, mezosferu i termosferu. Troposfera, koja se proteže do visine od oko 18 km, . Molekularni kiseonik, vodena para i padavine selektivno apsorbuju elektromagnetnu energiju. Razređeniji sastav zemljinog gasovitog omotača je u stratosferi (50 km), a prelaznu formu između stratosfere i termosfere čini mezosfera koja se dosta proizvoljno određuje kao pojas atmosfere iznad stratosfere do visine od oko 80 km.

Termosfera se odlikuje ekstremnom razređenošću čestica, tako da se u njoj pod uticajem sunčevog zračenja čestice zagrevaju do visoke temperature,pa otuda potiče i njeno ime.

Na svom putu od predajne antene zemaljske stanice do prijemne antene satelita, kao i u suprotnom smeru svaki IF signal doživljava jako slabljenje, pre svega zbog prenosnih gubitaka u slobodnom prostoru a zatim usled atmosferskih padavina kao i usled fizičkih osobinasame atmosfere. Ova atmosferska slabljenja manifestuju se kao brzii feding. Postoji i slabljenje usled jonosferske sintilacije (svetlucanje), koje ima karakter sporog fedinga, ali se ono kod satelitskih učestanosti

Sasvim generalno možemo reći da je slabljenje RF signala usled gubitaka u slobodnom prostoru determinističko, dok je slabljenje usled atmosfere slučajnog,stohastičkog karaktera, pa se zato mora opisivati statističkim metodama. Atmosfera se deli na troposferu, stratosferu, mezosferu i termosferu. Troposfera, koja se proteže do visine od oko 18 km, . Molekularni kiseonik, vodena para i padavine selektivno apsorbuju elektromagnetnu energiju.Razređeniji sastav zemljinog gasovitog omotača je u stratosferi (50 km), a prelaznu formu između stratosfere i termosfere čini mezosfera koja se dosta proizvoljno određuje kao pojas atmosfere iznad stratosfere do visine od oko 80 km.

Termosfera se odlikuje ekstremnom razređenošću čestica, tako da se u njoj pod uticajem sunčevog zračenja čestice zagrevaju do visoke temperature,pa otuda potiče i njeno ime.

Na svom putu od predajne antene zemaljske stanice do prijemne antene satelita, kao i u suprotnom smeru svaki RF signal doživljava jako slabljenje, pre svega zbog prenosnih gubitaka u slobodnom prostoru a zatim usled atmosferskih padavina kao i usled fizičkih osobinasame atmosfere. Ova atmosferska slabljenja manifestuju se kao spori feding. Postoji i slabljenje usled jonosferske sintilacije (svetlucanje), koje ima karakter brzog fedinga, ali se ono kod satelitskih učestanosti

Sasvim generalno možemo reći da je slabljenje RF signala usled gubitaka u slobodnom prostoru determinističko, dok je slabljenje usled atmosfere slučajnog,stohastičkog karaktera, pa se zato mora opisivati statističkim metodama. Atmosfera se deli na troposferu, stratosferu, mezosferu i termosferu. Troposfera, koja se proteže do visine od oko 18 km, . Molekularni kiseonik, vodena para i padavine selektivno apsorbuju elektromagnetnu energiju. Razređeniji sastav zemljinog gasovitog omotača je u stratosferi (50 km), a prelaznu formu između stratosfere i termosfere čini mezosfera koja se dosta proizvoljno određuje kao pojas atmosfere iznad stratosfere do visine od oko 80 km.

Termosfera se odlikuje ekstremnom razređenošću čestica, tako da se u njoj pod uticajem sunčevog zračenja čestice zagrevaju do visoke temperature,pa otuda potiče i njeno ime.

Izbor najpogodnijeg radiofrekvencijskog (RF opsega) za satelitske telekomunikacije predstavlja prost problem, jer je potrebno naći kompromis između raznih,često sasvim oprečnih ekonomsko-tehničkih zahteva. Za komercijalnu upotrebu telekomunikacionog satelita prvi i osnovni uslov jeste ekonomska produktivnost. Visoka cena samog transpondera, kao i cena lansiranja satelita u orbitu, mogu se ekonomski opravdati samo u onim slučajevima kada se obezbedi dovoljno mali informacioni kapacitet satelita. Informacioni kapacitet kanala zavisi od dva faktora: širine frekvencijskog opsega i odnosa snaga „signal-šum”. Pošto je snaga predajnika u transponderu strogo ograničena, a nivo šumova visok, povećanje informacionog kapaciteta može se obezbediti jedino povećanjem apsolutne širine frekvencijskog opsega. S druge strane, inženjerima je dobro poznata činjenica da je cena telekomunikacionih sklopova (filtara, pojačavača itd.) proporcionalna relativnoj širini njihovog propusnog opsega. To znači da potrebnu apsolutnu širinu propusnog opsega, B, možemo utoliko ekonomičnije realizovati, ukoliko je viša centralna učestanost sistema.

Izbor najpogodnijeg radiofrekvencijskog (RF opsega) za satelitske telekomunikacije predstavlja složen problem, jer je potrebno naći suprotnost između raznih,često sasvim oprečnih ekonomsko-tehničkih zahteva. Za komercijalnu upotrebu telekomunikacionog satelita prvi i osnovni uslov jeste ekonomska rentabilnost. Visoka cena samog transpondera, kao i cena lansiranja satelita u orbitu, mogu se ekonomski opravdati samo u onim slučajevima kada se obezbedi dovoljno veliki informacioni kapacitet satelita. Informacioni kapacitet kanala zavisi od dva faktora: širine frekvencijskog opsega i odnosa snaga „signal-informacija”. Pošto je snaga predajnika u transponderu strogo ograničena, a nivo šumova visok, povećanje informacionog kapaciteta može se obezbediti jedino povećanjem apsolutne širine frekvencijskog opsega. S druge strane, inženjerima je dobro poznata činjenica da je cena telekomunikacionih sklopova (filtara, pojačavača itd.) proporcionalna relativnoj širini njihovog propusnog opsega. To znači da potrebnu apsolutnu širinu propusnog opsega, B, možemo utoliko ekonomičnije realizovati, ukoliko je viša centralna učestanost sistema.

Izbor najpogodnijeg radiofrekvencijskog (MF opsega) za satelitske telekomunikacije predstavlja složen problem, jer je potrebno naći kompromis između raznih,često sasvim oprečnih ekonomsko-tehničkih zahteva. Za komercijalnu upotrebu telekomunikacionog satelita prvi i osnovni uslov jeste ekonomska rentabilnost.Niska cena samog transpondera, kao i cena lansiranja satelita u orbitu, mogu se ekonomski opravdati samo u onim slučajevima kada se obezbedi mali informacioni kapacitet satelita. Informacioni kapacitet kanala zavisi od dva faktora: širine frekvencijskog opsega i odnosa snaga „signal-šum”. Pošto je snaga predajnika u transponderu strogo ograničena, a nivo šumova visok, povećanje informacionog kapaciteta može se obezbediti jedino povećanjem apsolutne širine frekvencijskog opsega. S druge strane, inženjerima je dobro poznata činjenica da je cena telekomunikacionih sklopova (filtara, pojačavača itd.) proporcionalna relativnoj širini njihovog propusnog opsega. To znači da potrebnu apsolutnu širinu propusnog opsega, B, možemo utoliko ekonomičnije realizovati, ukoliko je viša centralna učestanost sistema.

Izbor najpogodnijeg radiofrekvencijskog (RF opsega) za satelitske telekomunikacije predstavlja složen problem, jer je potrebno naći kompromis između raznih,često sasvim oprečnih ekonomsko-tehničkih zahteva. Za komercijalnu upotrebu telekomunikacionog satelita prvi i osnovni uslov jeste ekonomska rentabilnost. Visoka cena samog transpondera, kao i cena lansiranja satelita u orbitu, mogu se ekonomski opravdati samo u onim slučajevima kada se obezbedi dovoljno veliki informacioni kapacitet satelita. Informacioni kapacitet kanala zavisi od dva faktora: širine frekvencijskog opsega i odnosa snaga „signal-šum”. Pošto je snaga predajnika u transponderu strogo ograničena, a nivo šumova visok, povećanje informacionog kapaciteta može se obezbediti jedino povećanjem apsolutne širine frekvencijskog opsega. S druge strane, inženjerima je dobro poznata činjenica da je cena telekomunikacionih sklopova (filtara, pojačavača itd.) proporcionalna relativnoj širini njihovog propusnog opsega. To znači da potrebnu apsolutnu širinu propusnog opsega, B, možemo utoliko ekonomičnije realizovati, ukoliko je viša centralna učestanost sistema.

Pojačanje RF snage u izlaznom stepenu zemaljskog predajnog terminala i u izlaznom stepenu transpondera vrši se, posredstvom cevi s degresivnim talasom (TWT). Međutim, prijemne karakteristika TWT amplifikatora snage ni u svom radnom delu nije linearna,jer postepeno prelazi u zasićenje . Izlazni naponi normirani su na odgovarajuće napone zasićenja. Svaka promena anvelope pobudnog signala preslikava se , na izlaz TWT amplifikatora kao izobličena promena anvelope i kao parazitna fazna modulacija. Prema tome, na izlazu TWT amplifikatora pored korisnog signala postoji parazitna komponenta usled amplitudske nelinearnosti (prvi sabirak u drugom redu) i parazitna komponenta usled AM/PM konverzije (drugi sabirak u drugom redu). Amplitudska nelinearnost kubnog tipa stvara najnezgodnije parazitne spektralne komponente kod učestanosti koje se nalaze u zoni spektra korisnog signala. Zato se parazitne spektralne komponente koje nastaju usled amplitudske nelinearnosti kubnog tipa ne mogu ukloniti naknadnom filtracijom.

Pojačanje RF snage u izlaznom stepenu zemaljskog predajnog terminala i u izlaznom stepenu transpondera vrši se, posredstvom cevi s progresivnim talasom (TWT). Međutim, prenosna karakteristika TWT amplifikatora snage ni u svom radnom delu nije linearna,jer postepeno prelazi u zasićenje . Ulazni i izlazni naponi normirani su na odgovarajuće napone zasićenja. Svaka promena anvelope pobudnog signala preslikava se , na izlaz TWT amplifikatora kao izobličena promena anvelope i kao parazitna fazna modulacija. Prema tome, na izlazu TWT amplifikatora pored korisnog signala postoji parazitna komponenta usled amplitudske nelinearnosti (prvi sabirak u drugom redu) i parazitna komponenta usled AM/PM konverzije (drugi sabirak u drugom redu). Amplitudska nelinearnost kubnog tipa stvara najnezgodnije parazitne spektralne komponente kod učestanosti koje se nalaze u zoni spektra korisnog signala. Zato se parazitne spektralne komponente koje nastaju usled amplitudske nelinearnosti kubnog tipa ne mogu ukloniti naknadnom filtracijom.

Pojačanje MF snage u ulaznom stepenu zemaljskog predajnog terminala i u izlaznom stepenu transpondera vrši se, posredstvom cevi s progresivnim talasom (TWT). Međutim, prenosna karakteristika TWT amplifikatora snage ni u svom radnom delu nije linearna,jer postepeno prelazi u zasićenje . Ulazni i izlazni naponi normirani su na odgovarajuće napone zasićenja. Svaka promena anvelope pobudnog signala preslikava se , na izlaz TWT amplifikatora kao izobličena promena anvelope i kao parazitna fazna modulacija. Prema tome, na izlazu TWT amplifikatora pored korisnog signala postoji parazitna komponenta usled amplitudske nelinearnosti (prvi sabirak u drugom redu) i parazitna komponenta usled AM/PM konverzije (drugi sabirak u drugom redu). Amplitudska nelinearnost kubnog tipa stvara najnezgodnije parazitne spektralne komponente kod učestanosti koje se nalaze u zoni spektra korisnog signala. Zato se parazitne spektralne komponente koje nastaju usled amplitudske nelinearnosti kubnog tipa ne mogu ukloniti naknadnom filtracijom.

Pojačanje MF snage u izlaznom stepenu zemaljskog predajnog terminala i u izlaznom stepenu transpontera vrši se, posredstvom tranzistora s progresivnim talasom (MWT). Međutim, prenosna karakteristika TWT amplifikatora snage ni u svom radnom delu nije linearna,jer postepeno prelazi u zasićenje . Ulazni i izlazni naponi normirani su na odgovarajuće napone zasićenja. Svaka promena anvelope pobudnog signala preslikava se , na izlaz TWT amplifikatora kao izobličena promena anvelope i kao parazitna fazna modulacija. Prema tome, na izlazu TWT amplifikatora pored korisnog signala postoji parazitna komponenta usled amplitudske nelinearnosti (prvi sabirak u drugom redu) i parazitna komponenta usled AM/PM konverzije (drugi sabirak u drugom redu). Amplitudska nelinearnost kubnog tipa stvara najnezgodnije parazitne spektralne komponente kod učestanosti koje se nalaze u zoni spektra korisnog signala. Zato se parazitne spektralne komponente koje nastaju usled amplitudske nelinearnosti kubnog tipa ne mogu ukloniti naknadnom filtracijom.

Ubrzanim rastom zemaljskih stanica više zemaljskih stanica počelo je da međusobno komunicira preko više satelita.Tako je nastao problem „višestrukog priistupa” jednom satelitu. U prvoj etapi razvoja satelitskih telekomunikacija problem višestrukog pristupa bio je rešavan na bazi tehnike bežičnog prenosa, tj. na bazi frekvencijske modulacije i frekvencijske raspodele kanala (FM/AM), pri čemu svaka pristupna zemaljska stanica koristi jednu ili više „svojih” frekvencijskih modulisanih uzlaznih odnosno silaznih radiofrekvencija.Ovaj postupak dobio je ime „višestruki pristup na bazi frekvencijske raspodele kanala” — FDMA .Istorijski nešto kasnije sazrela je ideja o „višestrukom pristupu na bazi vremenski raspodeljenih kanala — TDMA pri čemu se pristupnim zemaljskim stanicama dodeljuje određeni vremenski interval unutar zajedničkog satelitskog vremenskog rama, tako da jedan jedini digitalno--modulisani RF nosilac prenosi digitalne signale svih pristupnih zemaljskih stanica.Treći način višestrukog pristupa zasniva se na različitosti kodova kod pojedinih pristupnih zemaljskih stanica, a poznat je pod oznakom CDMA- višestruki pristup na bazi različitosti kodova.

Ubrzanim rastom zemaljskih stanica više zemaljskih stanica počelo je da međusobno komunicira preko više satelita.Tako je nastao problem „višestrukog priistupa” jednom satelitu. U prvoj etapi razvoja satelitskih telekomunikacija problem višestrukog pristupa bio je rešavan na bazi tehnike bežičnog prenosa, tj. na bazi frekvencijske modulacije i frekvencijske raspodele kanala (FM/AM), pri čemu svaka pristupna zemaljska stanica koristi jednu ili više „zajedničkih” frekvencijski modulisanih uzlaznih odnosno silaznih radiofrekvencija.Ovaj postupak dobio je ime „višestruki pristup na bazi frekvencijske raspodele kanala” — FDMA .Istorijski nešto kasnije sazrela je ideja o „višestrukom pristupu na bazi vremenski raspodeljenih kanala — TDMA pri čemu se pristupnim zemaljskim stanicama dodeljuje određeni vremenski interval unutar zajedničkog satelitskog vremenskog rama, tako da jedan jedini digitalno--modulisani RF nosilac prenosi digitalne signale svih pristupnih zemaljskih stanica.Treći način višestrukog pristupa zasniva se na različitosti kodova kod pojedinih pristupnih zemaljskih stanica, a poznat je pod oznakom CDMA- višestruki pristup na bazi različitosti kodova.

Ubrzanim rastom zemaljskih stanica više zemaljskih stanica počelo je da međusobno komunicira preko jednog,zajedničkog satelita.Tako je nastao problem „višestrukog priistupa” jednom satelitu. U prvoj etapi razvoja satelitskih telekomunikacija problem višestrukog pristupa bio je rešavan na bazi tehnike radio--relejnog prenosa, tj. na bazi frekvencijske modulacije i frekvencijske raspodele kanala (FM/FDM), pri čemu svaka pristupna zemaljska stanica koristi jednu ili više „svojih” frekvencijskih modulisanih uzlaznih odnosno silaznih radiofrekvencija.Ovaj postupak dobio je ime „višestruki pristup na bazi frekvencijske raspodele kanala” — FDMA .Istorijski nešto kasnije sazrela je ideja o „višestrukom pristupu na bazi vremenski raspodeljenih kanala — TDMA pri čemu se pristupnim zemaljskim stanicama dodeljuje određeni vremenski interval unutar zajedničkog satelitskog vremenskog rama, tako da jedan jedini digitalno--modulisani RF nosilac prenosi digitalne signale svih pristupnih zemaljskih stanica.Treći način višestrukog pristupa zasniva se na različitosti kodova kod pojedinih pristupnih zemaljskih stanica, a poznat je pod oznakom CDMA- višestruki pristup na bazi različitosti kodova.

Ubrzanim rastom zemaljskih stanica više zemaljskih stanica počelo je da međusobno komunicira preko jednog,zajedničkog satelita.Tako je nastao problem „višestrukog priistupa” jednom satelitu. U prvoj etapi razvoja satelitskih telekomunikacija problem višestrukog pristupa bio je rešavan na bazi tehnike radio--relejnog prenosa, tj. na bazi fazne modulacije i frekvencijske raspodele kanala (FM/FM), pri čemu svaka pristupna zemaljska stanica koristi jednu ili više „svojih” faznih modulisanih uzlaznih odnosno silaznih radiofrekvencija.Ovaj postupak dobio je ime „višestruki pristup na bazi frekvencijske raspodele kanala” — FDMA .Istorijski nešto kasnije sazrela je ideja o „višestrukom pristupu na bazi vremenski raspodeljenih kanala — TDMA pri čemu se pristupnim zemaljskim stanicama dodeljuje određeni vremenski interval unutar zajedničkog satelitskog vremenskog rama, tako da jedan jedini digitalno--modulisani RF nosilac prenosi digitalne signale svih pristupnih zemaljskih stanica.Treći način višestrukog pristupa zasniva se na različitosti kodova kod pojedinih pristupnih zemaljskih stanica, a poznat je pod oznakom CDMA- (višestruki pristup na bazi različitosti kodova.

Tehnika multipleksiranja i demultipleksiranja analognih telefonskih govornih signala na bazi frekvencijske raspodeie telefonskih kanala predstavlja najstariji i najrasprostranjeniji tip jednovremenog prenosa više signala kroz zajednički medijum. Ova tehnika primenjena je i u radio-relejnim telekomunikacijama na zemlji gde je SSB/FDM signal frekvencijski modulisao mikrotalasni nosilac.Logičnim proširivanjem koncepcije „frekvencijskog multipleksa” razvijena je prva metoda za višestruki pristup satelitu na bazi frekvencijske raspodeie (FDMA) .Prve primene ove metode odnosile su se isključivo na multipleksiranje SSB/FM signala putem raspoređivanja FM signala unutar radio-kanala transpondera. Svaka zemaljska pristupna stanica dobila je bar po jedan FM talas kako za uzlaznu tako i za silaznu deonicu.U novijim rešenjima FDMA sistemima, analogni FM talas zamenjen je digitalnim četvorofazno modulisanim talasom (QPSK) koji nosi samo po jedarn PCM kodovani telefonski govorni signal. To je tzv. „SCPC” sistem koji omogućuje efikasno korišćenje snage i frekvencijskog opsega transpondera.

Tehnika multipleksiranja i demultipleksiranja analognih telefonskih govornih signala na bazi frekvencijske raspodeie telefonskih kanala predstavlja skoriji i najrasprostranjeniji tip viševremenskog prenosa više signala kroz zajednički medijum. Ova tehnika primenjena je i u radio-relejnim telekomunikacijama na zemlji gde je SSB/AM signal frekvencijski modulisao mikrotalasni nosilac.Logičnim proširivanjem koncepcije „frekvencijskog multipleksa” razvijena je prva metoda za višestruki pristup satelitu na bazi frekvencijske raspodeie (FDMA) .Prve primene ove metode odnosile su se isključivo na multipleksiranje SSB/FM signala putem raspoređivanja FM signala unutar radio-kanala transpondera. Svaka zemaljska pristupna stanica dobila je bar po jedan FM talas kako za uzlaznu tako i za silaznu deonicu.U novijim rešenjima FDMA sistemima, analogni FM talas zamenjen je digitalnim četvorofazno modulisanim talasom (QPSK) koji nosi samo po jedarn PCM kodovani telefonski govorni signal. To je tzv. „SCPC” sistem koji omogućuje efikasno korišćenje snage i frekvencijskog opsega transpondera.

Tehnika multipleksiranja i demultipleksiranja digitalnih telefonskih govornih signala na bazi frekvencijske raspodeie telefonskih kanala predstavlja skoriji i najrasprostranjeniji tip jednovremenog prenosa više signala kroz zajednički medijum. Ova tehnika primenjena je i u bežičnim telekomunikacijama na zemlji gde je SSB/FDM signal frekvencijski modulisao mikrotalasni nosilac.Logičnim proširivanjem koncepcije „frekvencijskog multipleksa” razvijena je prva metoda za višestruki pristup satelitu na bazi frekvencijske raspodeie (FDMA) .Prve primene ove metode odnosile su se isključivo na multipleksiranje SSB/FM signala putem raspoređivanja FM signala unutar radio-kanala transpondera. Svaka zemaljska pristupna stanica dobila je bar po jedan FM talas kako za uzlaznu tako i za silaznu deonicu.U novijim rešenjima FDMA sistemima, analogni FM talas zamenjen je digitalnim četvorofazno modulisanim talasom (QPSK) koji nosi samo po jedarn PCM kodovani telefonski govorni signal. To je tzv. „SCPC” sistem koji omogućuje efikasno korišćenje snage i frekvencijskog opsega transpondera.

Tehnika multipleksiranja i demultipleksiranja analognih telegrafskih govornih signala na bazi frekvencijske raspodeie telefonskih kanala predstavlja najstariji i najrasprostranjeniji tip jednovremenog prenosa jednog signala kroz zajednički medijum. Ova tehnika primenjena je i u radio-relejnim telekomunikacijama na zemlji gde je SSB/FDM signal frekvencijski modulisao mikrotalasni nosilac.Logičnim proširivanjem koncepcije „frekvencijskog multipleksa” razvijena je prva metoda za višestruki pristup satelitu na bazi frekvencijske raspodeie (FDMA) .Prve primene ove metode odnosile su se isključivo na multipleksiranje SSB/FM signala putem raspoređivanja FM signala unutar radio-kanala transpondera. Svaka zemaljska pristupna stanica dobila je bar po jedan FM talas kako za uzlaznu tako i za silaznu deonicu.U novijim rešenjima FDMA sistemima, analogni FM talas zamenjen je digitalnim četvorofazno modulisanim talasom (QPSK) koji nosi samo po jedarn PCM kodovani telefonski govorni signal. To je tzv. „SCPC” sistem koji omogućuje efikasno korišćenje snage i frekvencijskog opsega transpondera.

Moderni telekomunikacioni satelit odlikuje se jedkanalnom strukturom i višeantenskim sistemom za „globalno”, „zonsko”, „hemisfersko”: „tačkasto” prekrivanje zemlje. Primljeni signal posle bezšumnog predpojačavača , deli se bankom filtara na N transponderskih kanala. Posle promenljivog pojačanja i posle dvostruke translacije opsega , vrši se pojačanje snage TWT modulatorom filtrira izlazni pojasni filtr. U zavisnosti od položaja mehaničkih preklopnika svih N pojačanih signala mogu da se dele na predajne antene.Moderni satelit ima 4 vrste antena: za globalno, hemisfersko, zonsko i tačkasto prekrivanje površine Zemlje.Druga grupa od N kanala priključuje se na sličan način na odgovarajuće predajne antene koje su, međutim, ortogonalno polarizovane u odnosu na prvu grupu antena.

Opseg antene za globalno prekrivanje je oko 30% površine našeg globusa. „Tačkaste antene”,su one kod kojih prečnik jedne „tačke” na površini Zemlje iznosi oko 1.800 km.„Hemisfersko prekrivanje” vrši antena koje prekriva u celini Evropu i Afriku ili u celini Severnu i Južnu Ameriku.„Zonskoprekrivanje” ostvaruje antena koja prekriva najnaseljeniji deo svakog od pomenutih kontinenata.

Moderni telekomunikacioni satelit odlikuje se jednokanalnom strukturom i višeantenskim sistemom za „globalno”, „zonsko”, „hemisfersko”: „tačkasto” prekrivanje zemlje. Primljeni signal posle malošumnog podpojačavača , deli se bankom filtara na N transpoterskih kanala. Posle jednoličnog pojačanja i posle dvostruke translacije opsega , vrši se pojačanje snage TWT amplifikatorom i filtracija izlaznim pojasnim filtrom. U zavisnosti od položaja mehaničkih preklopnika svih N pojačanih signala mogu da se dele na predajne antene.Moderni satelit ima 4 vrste antena: za globalno, hemisfersko, zonsko i tačkasto prekrivanje površine Zemlje.Druga grupa od N kanala priključuje se na sličan način na odgovarajuće predajne antene koje su, međutim, ortogonalno polarizovane u odnosu na prvu grupu antena. Opseg antene za globalno prekrivanje je oko 30% površine našeg globusa. „Tačkaste antene”,su one kod kojih prečnik jedne „tačke” na površini Zemlje iznosi oko 1.800 km.„Hemisfersko prekrivanje” vrši antena koje prekriva u celini Evropu i Afriku ili u celini Severnu i Južnu Ameriku.„Zonskoprekrivanje” ostvaruje antena koja prekriva najnaseljeniji deo svakog od pomenutih kontinenata.

Moderni telekomunikacioni satelit odlikuje se višekanalnom strukturom (sa višetranspondera) i višeantenskim sistemom za „globalno”, „zonsko”, „hemisfersko”: „tačkasto” prekrivanje zemlje.EMT posle malošumnog predpojačavača , deli se bankom filtara na N transponderskih kanala. Posle promenljivog pojačanja i posle dvostruke translacije opsega , vrši se pojačanje snage TWT amplifikatorom i filtracija izlaznim NF filtrom. U zavisnosti od položaja mehaničkih preklopnika svih N pojačanih signala mogu da se dele na predajne antene.Moderni satelit ima 4 vrste antena: za globalno, hemisfersko, zonsko i tačkasto prekrivanje površine Zemlje.Druga grupa od N kanala priključuje se na sličan način na odgovarajuće predajne antene koje su, međutim, ortogonalno polarizovane u odnosu na prvu grupu antena.

Opseg antene za globalno prekrivanje je oko 30% površine našeg globusa. „Tačkaste antene”,su one kod kojih prečnik jedne „tačke” na površini Zemlje iznosi oko 1.800 km.„Hemisfersko prekrivanje” vrši antena koje prekriva u celini Evropu i Afriku ili u celini Severnu i Južnu Ameriku.„Zonskoprekrivanje” ostvaruje antena koja prekriva najnaseljeniji deo svakog od pomenutih kontinenata.

Moderni telekomunikacioni satelit odlikuje se višekanalnom strukturom (sa višetranspondera) i višeantenskim sistemom za „globalno”, „zonsko”, „hemisfersko”: „tačkasto” prekrivanje zemlje. Primljeni signal posle malošumnog predpojačavača , deli se bankom filtara na N transponderskih kanala. Posle promenljivog pojačanja i posle dvostruke translacije opsega , vrši se pojačanje snage TWT amplifikatorom i filtracija izlaznim pojasnim filtrom. U zavisnosti od položaja mehaničkih preklopnika svih N pojačanih signala mogu da se dele na predajne antene.Moderni satelit ima 4 vrste antena: za globalno, hemisfersko, zonsko i tačkasto prekrivanje površine Zemlje.Druga grupa od N kanala priključuje se na sličan način na odgovarajuće predajne antene koje su, međutim, ortogonalno polarizovane u odnosu na prvu grupu antena.

Opseg antene za globalno prekrivanje je oko 30% površine našeg globusa. „Tačkaste antene”,su one kod kojih prečnik jedne „tačke” na površini Zemlje iznosi oko 1.800 km.„Hemisfersko prekrivanje” vrši antena koje prekriva u celini Evropu i Afriku ili u celini Severnu i Južnu Ameriku.„Zonskoprekrivanje” ostvaruje antena koja prekriva najnaseljeniji deo svakog od pomenutih kontinenata.

Standardni opseg satelita iznosi 500MHz

Svaki od 12 transponderskih kanala širok je po 36 MHz; zaštitni razmak između grupe od 6 „donjih” i grupe od šest „gornjih” kanala iznosi 20 MHz, dok je između svih ostalih kanala razmak po 40 MHz.To znači, da je razmak između sredine susednih transponderskih kanala u posmatranom primeru tačno 40 MHz. ΔB je ukupni zaštitni razmak. Ovaj razmak neophodan je zbog konačne širine „bokova" karakteristike slabljenja svakog kanalnog filtra i zbog strogih zahteva, koji se postavljaju pri analognom FDM prenosu, u pogledu konstantnosti vremena prostiranja grupe unutar propusnog opsega. Naime, unutar svakog pojedinog transponderskog kanala obično se prima odnosno retranslira više RF nosioca od kojih je svaki modulisan jednim ili grupom od više signala.

Standardni opseg satelita iznosi 400MHz

Svaki od 12 transponderskih kanala širok je po 37 MHz; zaštitni razmak između grupe od 6 „donjih” i grupe od šest „gornjih” kanala iznosi 200 MHz, dok je između svih ostalih kanala razmak po 40 MHz.To znači, da je razmak između sredine susednih transponderskih kanala u posmatranom primeru tačno 40 MHz. ΔB je ukupni zaštitni razmak. Ovaj razmak neophodan je zbog konačne širine „bokova" karakteristike slabljenja svakog kanalnog filtra i zbog strogih zahteva, koji se postavljaju pri analognom FDM prenosu, u pogledu konstantnosti vremena prostiranja grupe unutar propusnog opsega. Naime, unutar svakog pojedinog transponderskog kanala obično se prima odnosno retranslira više RF nosioca od kojih je svaki modulisan jednim ili grupom od više signala.

Standardni opseg satelita iznosi 500MHz

Svaki od 14 transponderskih kanala širok je po 36 MHz; zaštitni razmak između grupe od 7 „donjih” i grupe od sedam „gornjih” kanala iznosi 20 MHz, dok je između svih ostalih kanala razmak po 40 MHz.To znači, da je razmak između sredine susednih transponderskih kanala u posmatranom primeru tačno 40 MHz. ΔB je ukupni propusni opseg . Ovaj razmak neophodan je zbog konačne širine „bokova" karakteristike slabljenja svakog kanalnog filtra i zbog strogih zahteva, koji se postavljaju pri analognom FDM prenosu, u pogledu konstantnosti vremena prostiranja grupe unutar propusnog opsega. Naime, unutar svakog pojedinog transponderskog kanala obično se prima odnosno retranslira više RF nosioca od kojih je svaki modulisan jednim ili grupom od više signala.

Standardni opseg satelita iznosi 500kHz

Svaki od 12 transponderskih kanala širok je po 36 MHz; zaštitni razmak između grupe od 6 „donjih” i grupe od šest „gornjih” kanala iznosi 20 kHz, dok je između svih ostalih kanala razmak po 40 kHz.To znači, da je razmak između sredine susednih transponderskih kanala u posmatranom primeru tačno 40 MHz. ΔB je ukupni zaštitni razmak. Ovaj razmak neophodan je zbog konačne širine „bokova" karakteristike slabljenja svakog kanalnog filtra i zbog strogih zahteva, koji se postavljaju pri analognom FDM prenosu, u pogledu konstantnosti vremena prostiranja grupe unutar propusnog opsega. Naime, unutar svakog pojedinog transponderskog kanala obično se prima odnosno retranslira više RF nosioca od kojih je svaki modulisan jednim ili grupom od više signala.

Svaki telefonski govorni signal prenosi se posebnim RF nosiocem, čime se rasipa na snazi predajnika i na širini zauzetog frekvencijskog opsega. Ovaj sistem poznat je pod oznakom SCPC . Usavršena varijanta SCPC sistema stekla je naročito široku praktičnu primenu: to je uređaj za višestruki pristup po zahtevu preplatnika postupkom IKM s jednim telefonskim kanalom po nosiocu — SPADE. U SPADE sistemu razmak između susednih RF nosioca 45 kHz, pa u jednom transponderskom kanalu širine BTP =36 MHz može da se smesti ukupno 800 SCPC telefonskih signala (400 odlaznih i 400 dolaznih), kako je to predstavljeno frekvencijskim planom

Signalizacija u zajedničkom kanalu širine 160 kHz vrši se bitskom brzinom od 128 kb/s. Ovim kanalom — pored prenosa standardnih telefonskih kriterijuma — vrši se i međusobno obaveštavanje svih pristupnih stanica o slobodnim i zauzetim RF nosiocima i prenošenje „signala rezervisanja” i „signala potvrde”.Impozantan broj od 800 telefonskih kanala uz maksimalno 800 pristupnih zemaljskih stanica po jednom transponderskom 36 MHz širokom kanalu predstavlja skoro dvostruko povećanje kapaciteta i 100-struko povećanje broja mogućih zemaljskih pristupnih stanica u odnosu na situaciju kada se koristi čisto analogna FM/FDM tehnika.

Svaki telefonski govorni signal prenosi se posebnim RF nosiocem, pa se štedi na snazi predajnika i na širini zauzetog frekvencijskog opsega. Ovaj sistem poznat je pod oznakom SCPC . Usavršena varijanta SCPC sistema stekla je naročito široku praktičnu primenu: to je uređaj za višestruki pristup po zahtevu preplatnika postupkom PCM s jednim telefonskim kanalom po nosiocu — SPADE. U SPADE sistemu razmak između susednih RF nosioca 45 kHz, pa u jednom transponderskom kanalu širine BTP =36 MHz može da se smesti ukupno 800 SCPC telefonskih signala (400 odlaznih i 400 dolaznih), kako je to predstavljeno frekvencijskim planom

Signalizacija u zajedničkom kanalu širine 160 kHz vrši se bitskom brzinom od 128 kb/s. Ovim kanalom — pored prenosa standardnih telefonskih kriterijuma — vrši se i međusobno obaveštavanje svih pristupnih stanica o slobodnim i zauzetim RF nosiocima i prenošenje „signala rezervisanja” i „signala potvrde”.Impozantan broj od 800 telefonskih kanala uz maksimalno 800 pristupnih zemaljskih stanica po jednom transponderskom 36 MHz širokom kanalu predstavlja skoro dvostruko povećanje kapaciteta i 100-struko povećanje broja mogućih zemaljskih pristupnih stanica u odnosu na situaciju kada se koristi čisto analogna FM/FDM tehnika.

Svaki telefonski govorni signal prenosi se posebnim MF nosiocem, pa se štedi na snazi predajnika i na širini zauzetog frekvencijskog opsega. Ovaj sistem poznat je pod oznakom SPC . Usavršena varijanta SPC sistema stekla je naročito široku praktičnu primenu: to je uređaj za višestruki pristup po zahtevu preplatnika postupkom PCM s jednim telefonskim kanalom po nosiocu — SPADE. U SPADE sistemu razmak između susednih RF nosioca 47 kHz, pa u jednom transponderskom kanalu širine BTP =37 MHz može da se smesti ukupno 800 SCPC telefonskih signala (400 odlaznih i 400 dolaznih), kako je to predstavljeno frekvencijskim planom

Signalizacija u zajedničkom kanalu širine 160 kHz vrši se bitskom brzinom od 128 kb/s. Ovim kanalom — pored prenosa standardnih telefonskih kriterijuma — vrši se i međusobno obaveštavanje svih pristupnih stanica o slobodnim i zauzetim RF nosiocima i prenošenje „signala rezervisanja” i „signala potvrde”.Impozantan broj od 800 telefonskih kanala uz maksimalno 800 pristupnih zemaljskih stanica po jednom transponderskom 36 MHz širokom kanalu predstavlja skoro dvostruko povećanje kapaciteta i 100-struko povećanje broja mogućih zemaljskih pristupnih stanica u odnosu na situaciju kada se koristi čisto analogna FM/FDM tehnika.

Svaki telefonski govorni signal prenosi se posebnim RF nosiocem, pa se štedi na snazi predajnika i na širini zauzetog frekvencijskog opsega. Ovaj sistem poznat je pod oznakom SPC . Usavršena varijanta SPC sistema stekla je naročito široku praktičnu primenu: to je transponder za višestruki pristup po zahtevu preplatnika postupkom PCM s jednim telefonskim kanalom po nosiocu — SPEDE. U SPEDE sistemu razmak između susednih RF nosioca 45 kHz, pa u jednom transponderskom kanalu širine BTP =36 MHz može da se smesti ukupno 800 SCPC telefonskih signala (400 odlaznih i 400 dolaznih), kako je to predstavljeno frekvencijskim planom

Signalizacija u zajedničkom kanalu širine 160 kHz vrši se bitskom brzinom od 128 kb/s. Ovim kanalom — pored prenosa standardnih telefonskih kriterijuma — vrši se i međusobno obaveštavanje svih pristupnih stanica o slobodnim i zauzetim RF nosiocima i prenošenje „signala rezervisanja” i „signala potvrde”.Impozantan broj od 800 telefonskih kanala uz maksimalno 800 pristupnih zemaljskih stanica po jednom transponderskom 36 MHz širokom kanalu predstavlja skoro dvostruko povećanje kapaciteta i 100-struko povećanje broja mogućih zemaljskih pristupnih stanica u odnosu na situaciju kada se koristi čisto analogna FM/FDM tehnika.

Pretpostavimo, , da tri zemaljske stanice A, B i C međusobno komuniciraju posredstvom satelita i neka se radi o telefonskim govornim signalima koji se odmeravaju u intervalima T0 = 125 μs, koduju sa 8 bita po odmerku i multipleksiraju unutar "zemaljskog” PCM rama. U svakoj pristupnoj zemaljskoj stanici tako formirani PCM signal oduzimajući mu adrese za identifikaciju upisuje se relativno sporim ritmom tokom „satelitskog” rama, Tf = k T0 (k = 1, 3,5 . . .) sekundi, u memoriju iz koje se relativno znatno bržim ritmom iščitava u određenom trenutku tokom narednog satelitskog rama. Tako nastaje u odnosu na interval Tf kratak paket impulsa koji modulišu RF nosilac. U Ovaj paket RF impulsa dobio je posebno ime „berst”. Svaka zemaljska pristupna stanica u određenom vremenskom redosledu šalje svoj berst. Trenuci odašiljanja bersta tako su odabrani da u transponder nikada ne stižu dva bersta jednovremeno. Zbog pogonske sigurnosti između berstova postoji određeni zaštitni vremenski interval. , berstovi grupe zemaljskih stanica koje međusobno komuniciraju preko posmatranog transpondera na satelitu, ne popunjavaju do kraja raspoloživi interval Tf, nego se obično ostavlja izvesna rezerva za eventualno prihvatanje drugih zemaljskih stanica . Transponder, vraća sve berstove tako da svaka zemaljska stanica prima u intervalima od po Tf sekundi skup berstova (tj. „satelitski ram”), pa odabira onaj koji je toj stanici namenjen. Odabiranje bersta vrši se na osnovu vremenskog položaja bersta u satelitskom ramu ili na osnovu posebne adrese koja se prenosi u tzv. „preambuli”, tj. u nizu impulsa na početku svakog bersta.

Pretpostavimo, , da tri zemaljske stanice A, B i C međusobno komuniciraju posredstvom satelita i neka se radi o telefonskim govornim signalima koji se odmeravaju u intervalima T0 = 1125 μs, koduju sa 7 bita po odmerku i multipleksiraju unutar "zemaljskog” PCM rama. U svakoj pristupnoj zemaljskoj stanici tako formirani IKM signal zajedno sa dopunskim adresama za identifikaciju upisuje se relativno sporim ritmom tokom „satelitskog” rama, Tf = rT0 (k = 1, 2, . . .) sekundi, u memoriju iz koje se relativno znatno bržim ritmom iščitava u određenom trenutku tokom narednog satelitskog rama. Tako nastaje u odnosu na interval Tf kratak povezani niz impulsa koji modulišu RF nosilac. U Ovaj paket RF impulsa dobio je posebno ime „berst”. Svaka zemaljska pristupna stanica u određenom vremenskom redosledu šalje svoj berst. Trenuci odašiljanja bersta tako su odabrani da u transponder nikada ne stižu dva bersta jednovremeno. Zbog pogonske sigurnosti između berstova postoji određeni zaštitni vremenski interval. , berstovi grupe zemaljskih stanica koje međusobno komuniciraju preko posmatranog transpondera na satelitu, ne popunjavaju do kraja raspoloživi interval Tf, nego se obično ostavlja izvesna rezerva za eventualno prihvatanje drugih zemaljskih stanica . Transponder, vraća sve berstove tako da svaka zemaljska stanica prima u intervalima od po Tf sekundi skup berstova (tj. „satelitski ram”), pa odabira onaj koji je toj stanici namenjen. Odabiranje bersta vrši se na osnovu vremenskog položaja bersta u satelitskom ramu ili na osnovu posebne adrese koja se prenosi u tzv. „preambuli”, tj. u nizu impulsa na početku svakog bersta.

Pretpostavimo, , da tri zemaljske stanice A, B i C međusobno komuniciraju posredstvom satelita i neka se radi o telefonskim govornim signalima koji se odmeravaju u intervalima T0 = 125 μs, koduju sa 8 bita po odmerku i multipleksiraju unutar "zemaljskog” PCM rama. U svakoj pristupnoj zemaljskoj stanici tako formirani PCM signal zajedno sa dopunskim adresama za identifikaciju upisuje se relativno sporim ritmom tokom „satelitskog” rama, Tf = k T0 (k = 1, 2, . . .) sekundi, u memoriju iz koje se relativno znatno bržim ritmom iščitava u određenom trenutku tokom narednog satelitskog rama. Tako nastaje u odnosu na interval Tf kratak paket impulsa koji modulišu RF nosilac. U Ovaj paket RF impulsa dobio je posebno ime „berst”. Svaka zemaljska pristupna stanica u određenom vremenskom redosledu šalje svoj berst. Trenuci odašiljanja bersta tako su odabrani da u transponder nikada ne stižu dva bersta jednovremeno. Zbog pogonske sigurnosti između berstova postoji određeni zaštitni vremenski interval. , berstovi grupe zemaljskih stanica koje međusobno komuniciraju preko posmatranog transpondera na satelitu, ne popunjavaju do kraja raspoloživi interval Tf, nego se obično ostavlja izvesna rezerva za eventualno prihvatanje drugih zemaljskih stanica . Transponder, vraća sve berstove tako da svaka zemaljska stanica prima u intervalima od po Tf sekundi skup berstova (tj. „satelitski ram”), pa odabira onaj koji je toj stanici namenjen. Odabiranje bersta vrši se na osnovu vremenskog položaja bersta u satelitskom ramu ili na osnovu posebne adrese koja se prenosi u tzv. „preambuli”, tj. u nizu impulsa na početku svakog bersta.

Pretpostavimo, , da tri zemaljske stanice A, B i C međusobno komuniciraju posredstvom satelita i neka se radi o telefonskim govornim signalima koji se odmeravaju u intervalima T0 = 125 μs, koduju sa 8 bita po odmerku i multipleksiraju unutar "zemaljskog” PCM rama. U svakoj pristupnoj zemaljskoj stanici tako formirani PCM signal zajedno sa dopunskim adresama za identifikaciju upisuje se relativno sporim ritmom tokom „zemaljskog” rama, Tf = k T0 (k = 1, 2, . . .) sekundi, u memoriju iz koje se relativno znatno bržim ritmom iščitava u određenom trenutku tokom narednog satelitskog rama. Tako nastaje u odnosu na interval Tf kratak paket impulsa koji modulišu RF nosilac. U Ovaj paket RF impulsa dobio je posebno ime „best”. Svaka zemaljska pristupna stanica u određenom vremenskom redosledu šalje svoj best. Trenuci odašiljanja bersta tako su odabrani da u transponder nikada ne stižu dva bersta jednovremeno. Zbog pogonske sigurnosti između berstova postoji određeni zaštitni vremenski interval. , berstovi grupe zemaljskih stanica koje međusobno komuniciraju preko posmatranog transpondera na satelitu, ne popunjavaju do kraja raspoloživi interval Tf, nego se obično ostavlja izvesna rezerva za eventualno prihvatanje drugih zemaljskih stanica . Transponder, vraća sve berstove tako da svaka zemaljska stanica prima u intervalima od po Tf sekundi skup berstova (tj. „satelitski ram”), pa odabira onaj koji je toj stanici namenjen. Odabiranje bersta vrši se na osnovu vremenskog položaja bersta u satelitskom ramu ili na osnovu posebne adrese koja se prenosi u tzv. „preambuli”, tj. u nizu impulsa na početku svakog bersta.

Kod ovog sistema korisna informacija se u zemaljskoj stanici prevodi u oblik analogno modulisanog signala, a zatim se množi svojim, specifičnim pseudoslučajnim nizom. Ovaj niz ima vrlo visoku prekidačku frekvenciju , tako da dolazi do kompresije predajnog modulacionog spektra Na taj način signali svih pristupnih stanica na ulazu u transponder preklapaju se po vremenu i frekvenciji, a razlikuju se samo po trenutcima svojih faznih promena. U zemaljskom prijemniku vrši se kompresija informacionog spektra ponovnim množenjem primljenog ekspandovanog signala onom istom prekidačkom funkcijom kojim je taj signal bio pomnožen u zemaljskom predajniku. Kod CDMA svi korisnici mogu prenositi tokom svih vremenskih intervala i pri svakoj frekvenciji. Međutim korisnici su razdvojeni pomoću kodova tako da mogu deliti i iste frekvencije, eliminišući problem ponovne upotrebe frekvencija koji srećemo kod drugih tehnologija.Imamo tri vrste ovih tehnologija:

1. CDMA sa direktnom sekvencom-DSSS CDMA

2. CDMA sa frekvencijskim skakanjem-FH CDMA i

3. Kombinovana CDMA

Kod ovog sistema korisna informacija se u satelitskoj stanici prevodi u oblik digitalno modulisanog signala, a zatim se množi svojim, specifičnim uvek istim nizom. Ovaj niz ima vrlo visoku prekidačku frekvenciju , tako da dolazi do ekspanzije predajnog modulacionog spektra Na taj način signali svih pristupnih stanica na ulazu u transponder preklapaju se po vremenu i frekvenciji, a razlikuju se samo po trenutcima svojih faznih promena. U zemaljskom prijemniku vrši se kompresija informacionog spektra ponovnim množenjem primljenog ekspandovanog signala onom istom prekidačkom funkcijom kojim je taj signal bio pomnožen u zemaljskom predajniku. Kod CDMA svi korisnici mogu prenositi tokom svih vremenskih intervala i pri svakoj frekvenciji. Međutim korisnici su razdvojeni pomoću kodova tako da mogu deliti i iste frekvencije, eliminišući problem ponovne upotrebe frekvencija koji srećemo kod drugih tehnologija.Imamo tri vrste ovih tehnologija:

1. CDMA sa direktnom sekvencom-DSSS CDMA

2. CDMA sa frekvencijskim skakanjem-FH CDMA i

3. Kombinovana CDMA

Kod ovog sistema korisna informacija se u zemaljskoj stanici prevodi u oblik digitalno modulisanog signala, a zatim se množi svojim, specifičnim pseudoslučajnim nizom. Ovaj niz ima vrlo veliki period trajanja , tako da dolazi do ekspanzije predajnog modulacionog spektra Na taj način signali svih pristupnih stanica na ulazu u transponder preklapaju se po vremenu i frekvenciji, a razlikuju se samo po trenutcima svojih faznih promena. U zemaljskom prijemniku vrši se kompresija informacionog spektra ponovnim množenjem primljenog ekspandovanog signala onom istom prekidačkom funkcijom kojim je taj signal bio pomnožen u zemaljskom predajniku. Kod CDMA svi korisnici mogu prenositi tokom svih vremenskih intervala i pri svakoj frekvenciji. Međutim korisnici su razdvojeni pomoću kodova tako da mogu deliti i iste frekvencije, eliminišući problem ponovne upotrebe frekvencija koji srećemo kod drugih tehnologija.Imamo tri vrste ovih tehnologija:

1. CDMA sa direktnom sekvencom-DSSS CDMA

2. CDMA sa frekvencijskim skakanjem-FH CDMA i

3. Kombinovana CDMA

Kod ovog sistema korisna informacija se u zemaljskoj stanici prevodi u oblik digitalno modulisanog signala, a zatim se množi svojim, specifičnim pseudoslučajnim nizom. Ovaj niz ima vrlo visoku prekidačku frekvenciju , tako da dolazi do ekspanzije predajnog modulacionog spektra Na taj način signali svih pristupnih stanica na ulazu u transponder preklapaju se po vremenu i frekvenciji, a razlikuju se samo po trenutcima svojih faznih promena. U zemaljskom prijemniku vrši se kompresija informacionog spektra ponovnim množenjem primljenog ekspandovanog signala onom istom prekidačkom funkcijom kojim je taj signal bio pomnožen u zemaljskom predajniku. Kod CDMA svi korisnici mogu prenositi tokom svih vremenskih intervala i pri svakoj frekvenciji. Međutim korisnici su razdvojeni pomoću kodova tako da mogu deliti i iste frekvencije, eliminišući problem ponovne upotrebe frekvencija koji srećemo kod drugih tehnologija.Imamo tri vrste ovih tehnologija:

1. CDMA sa direktnom sekvencom-DSSS CDMA

2. CDMA sa frekvencijskim skakanjem-FH CDMA i

3. Kombinovana CDMA

Satelitski telefon nije povezan sa satelitom u orbiti Zemlje. Sa satelita, signal dolazi na zemaljsku stanicu, odakle se prenosi na običnu telefonsku mrežu. Broj satelita potrebnih za stabilnu komunikaciju bilo gdje u svijetu zavisi od radijusa Zemlje. Glavni nedostatak ličnih satelitskih komunikacija je njegova relativno visoka cijena u odnosu na mobilne komunikacije. Osim toga, odašiljači velike snage ugrađeni su u satelitske telefone pa se oni se smatraju nebezbednima za zdravlje korisnika. Mobilni satelitski telefoni u svom izgledu podsjećaju na klasične telefone, ali imaju jedan karakterističan detalj: gotovo uvijek su takvi telefoni opremljeni dodatnom, skrivenom antenom koju treba okrenuti prema satelitu . Instalacija satelitskog telefona je gotovo isto kao i postavljanje običnog telefona, samo što trebate imati odgovarajuću SIM karticu.U osnovi, ovi telefoni se koriste na brodovima, vozovima ili teškim vozilima. Svaki put kada trebate pozvati ili odgovoriti na nečiji poziv, morat ćete postaviti satelitski telefon na neku ravnu površinu, otvoriti poklopac i okrenuti ga, utvrđujući smjer maksimalnog signala.

Satelitski telefon je direktno povezan sa satelitom u orbiti Zemlje. Sa satelita, signal dolazi na zemaljsku stanicu, odakle se prenosi na običnu telefonsku mrežu. Broj satelita potrebnih za stabilnu komunikaciju bilo gdje u svijetu zavisi od radijusa orbite određenog satelitskog sistema. Glavni nedostatak ličnih satelitskih komunikacija je njegova relativno visoka cijena u odnosu na mobilne komunikacije. Osim toga, odašiljači velike snage ugrađeni su u satelitske telefone pa se oni smatraju bezbednima za zdravlje korisnika. Mobilni satelitski telefoni u svom izgledu podsjećaju na klasične telefone, ali imaju jedan karakterističan detalj: gotovo uvijek su takvi telefoni opremljeni dodatnom, hardverom . Instalacija satelitskog telefona je gotovo isto kao i postavljanje običnog telefona, samo što trebate imati odgovarajuću SIM karticu.U osnovi, ovi telefoni se koriste na brodovima, vozovima ili teškim vozilima. Svaki put kada trebate pozvati ili odgovoriti na nečiji poziv, morat ćete postaviti satelitski telefon na neku ravnu površinu, otvoriti poklopac i okrenuti ga, utvrđujući smjer maksimalnog signala.

Satelitski telefon je direktno povezan sa satelitom u orbiti Zemlje. Sa satelita, signal dolazi na običnu telefonsku mrežu. Broj satelita potrebnih za stabilnu komunikaciju bilo gdje u svijetu zavisi od radijusa orbite određenog satelitskog sistema. Glavni nedostatak ličnih satelitskih komunikacija je njegova relativno visoka cijena u odnosu na mobilne komunikacije. Osim toga, odašiljači velike snage ugrađeni su u satelitske telefone pa se oni se smatraju nebezbednima za zdravlje korisnika. Mobilni satelitski telefoni u svom izgledu podsjećaju na klasične telefone, ali imaju jedan karakterističan detalj: gotovo uvijek su takvi telefoni opremljeni dodatnom, skrivenom antenom koju treba okrenuti prema satelitu . Instalacija satelitskog telefona je gotovo isto kao i postavljanje običnog telefona, samo što trebate imati odgovarajuću SIM karticu.U osnovi, ovi telefoni se koriste na brodovima, vozovima ili teškim vozilima. Svaki put kada trebate pozvati ili odgovoriti na nečiji poziv, morat ćete postaviti satelitski telefon na neku ravnu površinu, otvoriti poklopac i okrenuti ga, utvrđujući smjer maksimalnog signala.

Satelitski telefon je direktno povezan sa satelitom u orbiti Zemlje. Sa satelita, signal dolazi na zemaljsku stanicu, odakle se prenosi na običnu telefonsku mrežu. Broj satelita potrebnih za stabilnu komunikaciju bilo gdje u svijetu zavisi od radijusa orbite određenog satelitskog sistema. Glavni nedostatak ličnih satelitskih komunikacija je njegova relativno visoka cijena u odnosu na mobilne komunikacije. Osim toga, odašiljači velike snage ugrađeni su u satelitske telefone pa se oni smatraju nebezbednima za zdravlje korisnika. Mobilni satelitski telefoni u svom izgledu podsjećaju na klasične telefone, ali imaju jedan karakterističan detalj: gotovo uvijek su takvi telefoni opremljeni dodatnom, skrivenom antenom koju treba okrenuti prema satelitu . Instalacija satelitskog telefona je gotovo isto kao i postavljanje običnog telefona, samo što trebate imati odgovarajuću SIM karticu.U osnovi, ovi telefoni se koriste na brodovima, vozovima ili teškim vozilima. Svaki put kada trebate pozvati ili odgovoriti na nečiji poziv, morat ćete postaviti satelitski telefon na neku ravnu površinu, otvoriti poklopac i okrenuti ga, utvrđujući smjer maksimalnog signala.