Чини добро вратиће ти се!

Флеминг је био сиромашан шкотски сељак. Једног дана, док је радио у пољу, зачуо је вапаје за помоћ који долазе из оближње мочваре.

Тамо је, до струка у црном муљу, био престрављени дечак, који је вриштао и борио се како би се ослободио. Фармер Флеминг је спасао дечака од споре и застрашујуће смрти у блату мочваре.

Следећег дана отмена кочија појавила се у дворишту скромне Флемингове куће. Отмено обучен племић сишао је из кочије и представио се као отац дечака кога је фармер дан раније спасао.

„Желим да вас наградим", рекао је племић. „Спасили сте живот мом сину!" „Не, не могу то да прихватим", одговорио је поносно шкотски селах, одбијајући понуду.

У том тренутку фармеров син се појавио на улазним вратима куће.

„Да ли је то ваш син?", упитао је племић.

Да", поносно је одговорио фармер.

„Имам предлог за вас", рече племић. „Допустите ми да му пружим образовање какво ће и мој син имати. Ако је на свог оца, он ће, без сумње, израсти у човека на кога ћемо обојица бити поносни."

И то је и учинио...

Син сељака Флеминга, Александар Флеминг, похађао је најбоље школе и у року дипломирао на Медицинској академији „Ст. Марус" у Лондону. Постао је познат широм света као проналазач пеницилина.

Много година касније, син оног истог племића кога је спасао фармер Флеминг, добио је тешку упалу плућа, која је у то време била исто што и смртна казна. Оно што му је у том тренутку спасило живот био је пеницилин.

Питате се како се звао тај племић?

Лорд Ландорф Черчил!

А како се звао његов син?

Винстон Черчил

Есеј је краћа прозна врста у којој се обрађује разноврсна тематика, било из живота или из науке, на начин који укључује размишљање и закључивање. Назив „есеј" долази од француске речи essai. У есеју до изражаја долази лични став писца, његов избор проблема о којима пише и његов властити начин излагања и закључивања, али морају бити присутне и вредности које приписујемо науци и филозофији: одређена доследност у закључивању, увиђање важности неких тема и склоност према мисаоној разради проблематике.

Есеј је често посвећен управо књижевности, па се у њему на уметнички вредан начин обрађују теме којима се бави наука о књижевности. Зачетник есејистичке прозе, француски писац Монтен, у делу Есеји обрађује најразличитије теме на начин својствен есејистичком приступу. У нашој књижевности есеје су, између осталих, писали Богдан Поповић и Исидора Секулић.

Џејмс Даглас Морисон (James Douglas Morrison) рођен је у Мелбурну на Флориди 8. децембра 1943. године, у породици с дугом војничком традицијом. Његов отац је служио земљи у којој су рођени и он и сви чланови његове породице био је контраадмирал у америчкој морнарици, а млади Џејмс, звани Џим, као да је посветио живот борби против свега у шта су га код куће учили да безрезервно веруje.

До друге године факултета Џим је остао уз породицу на Флориди, а 1964. уписује се на Калифорнијски универзитет у Лос Анђелесу (UCLA), где је дипломирао на Одсеку за позоришну уметност. [...]Тражећи име за своју нову групу, Џим Морисон посегао је за књигом Врата опажања (The Doors Of Perception) Олдоса Хакслија, једног од најомиљенијих писаца тог времена. Како је књига свој назив дуговала и речима Вилијема Блејка („Ако се врата опажања све ће се човеку указати онаквим какво јесте бесконачно."), одлучио се да бенд озваничи именом The Doors, односно именом Врата.

Новоосновани састав убрзо је уговорио прве свирке захваљујући ватреној подршци пријатеља с факултета, који су власнике клубова срчано убеђивали како ће група привући бројну публику.

(Дејан Цукић, 45 обртаја)

Два цвијета у бостану расла:

плани зумбул и зелена када.

Плави зумбул оде на Дољане,

оста када у бостану сама.

Поручује зумбул са Дољана:

«Душо моја, у бостану кадо,

како ти је у бостану самој?"

Одговара из бостана када:

„Што је небо да је лист артије,

што је горада су калемови,

што је море да је црн мурећеп,

пак да пишем три године дана,

не би моји исписала јада!

Постоје, у ваздуху који дишемо, такозвани инертни гасови. Носе необичне грчке називе ученог порекла који значе „Нови", „Скривени", „Неактивни", „Странац". Заправо су толико толико задовољни својим стањем, да не учествују ни у једној хемијској реакцији, не комбинују се ни са једним другим елементом, и баш због тога су вековима били незапажени: тек 1962. године, један хемичар, после дуготрајног и надљудског труда, успео је да примора „Странца" (ксенон) да се накратко сједини са изузетно грамзивим и живахним флуором.[...]

Оно што знам о својим прецима, зближава их са овим гасовима. Нису објективно сви били инертни, јер им то није било дозвољено: били су, односно морали су да буду, прилично активни, пре свега да би зарадили за живот, а и зато што је владало извесно морално начело према којем „онај ко не ради, не једе"; али су несумњиво били инертни у души, расположени за непристрасно мудровање, проницљив разговор, елегантну расправу, узвишену и неосновану.

(Примо Леви, Периодни систем)

АНДРИЋ, ИВО (1892-1975) сматра се најзначајнијим српским писцем ХХ века. Рођен је у близини Травника, а детињство је провео у Вишеграду, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Сарајеву, а студије у Грацу. У раздобљу између 1921. и 1941. радио је у дипломатској служби, у представништвима у Риму, Букурешту, Грацу. Паризу и Берлину.

ДУЧИЋ, ЈОВАН (1872-1943) био је песник, есејиста и путописац. Преокрет у његовом животу настао је 1899, када је напустио Мостар и отишао на студије у Женеву. Након завршетка студија улази у дипломатију. По избијању Другог светског рата одлази у САД, где је и умро. Имао је жељу да буде сахрањен у родном Требињу. Та његова жеља је испуњена тек 2000. године.

РАКИЋ, МИЛАН (1876-1938) потиче из угледне београдске породице, у којој je рано стекао широко образовање и из које је понео интелектуалне склоности. Студирао је право у Паризу, а по повратку у земљу убрзо је ушао у дипломатију. Био је у дипломатској служби у Приштини, Скопљу, Солуну, Копенхагену, Софији и Риму.

Прочитај одломак из Српског рјечника Вука Стефановића Караџића, а потом и одломак из народне песме Диоба Јакшића.

МОЛИТВЕНА ЧАША Кад сватови дођу дјевојачкој кући и сједну за сто, онда (по обичају) отац дјевојачки донесе нову чашу, те из ње пију у здравље. Потом ту чашу спреме уз дјевојку и на венчању запоје из ње вином момка и дјевојку, и то се зове молитвена чаша. Послије вјенчања млада остави молитвену чашу и чува је (спомена ради) до смрти.

У народној песми Диоба Јакшића два брата, Дмитар и Богдан, деле очевину. Сву су земљу поделили, али су се посвађали око коња и сокола. Дмитар узима коња и сокола и одлази у лов, а својој жени наређује да му отрује брата.

„Што ће ова сиња кукавица!

Да отрујем мојега ђевера!

Од бога је велика гриота,

А од људи покор и срамота;

рећи ће ми мало и велико:

видите ли оне несретнице

ђе отрова својега ђевера!

Ако ли га отровати нећу,

Не смјем војна у двору чекати."

Све мислила, на једно смислила:

она оде у подруме доње,

те узима чашу молитвену,

саковану од сувога злата

што је она од оца донела,

па је носи својему ђеверу

љуби њега у скут и у руку

и пред ним се до земљице клања:

-На част теби, мој мили ђеверe!

На част теби и чаша и вино,

поклони ми коња и сокола

Богдану се на то ражалило,

поклони јој коња и сокола