А над Новим Садом ветар коње пропиње.

Муња се небом размаше као златна сабља.

Звона, лавеж, комшијске свађе.

Ветар цвили и лелече.

Клетву ћеш носити као сребрни звончић.

Бићеш жедан крај бунара и сиромах с пуно пара.

И све си даља а све ми ближа биваш.

Дубок бездан без дна.

Кад неће мали анђели средиће мали ђаволи.

Сто хиљада речи знам, али једна ми фали да њу како треба опишем.

У златни оков јој прстић пао.

Носила је јелек свилени као у песми народној.

Зором или мраком, шором или сокаком, ноћу кад село дрема.

Сејем свет кроз ситно сито.

Возио хиљаду миља као онај ружни Француз у прелепом филму.

Ветар је вежбао виолончело.

Рођен под срећном звездом магичном.

Зашуми сатен, тама се узнемири и као талас наиђеш.

И још понекад зазвоне прапорци.

Од тада је прошао век или два, јави се ретко.

Чујем како шуми море из даљина.

Као уклети једрењак у густи модри мрак.

Ломиш ми срце као багремов прут.

Мој деда већ дуго оре небеске њиве.